Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

440

АНЛЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТЛ

се линност налази прве су део саме личности, а друге амбијенталне природе. Њихово дејство на одмеравање казне може бити различию третирано (стр. 100 —101). Иако се држање после учшьеног кривичыог дела, као мерило моралне тежине учиниоца, такоЬе узима у обзир како при законскои тако и при судском одмераваььу казне, ипак се њен смисао у ова два случаја донекле разликује. Та разлика лежи, пре света, у ефектима који се у оба случаја постижу. „Аржање учиниоца после извршеног кривичног дела je по својој природи околност објективне природе. МеЬутим, упркос томе она није околност која утиче на моралну тежину кривичног дела, јер не представља елеменат бића кривичног дела” (стр. 103). „Не ради се ту, найме, о самом држању учиниоца после извршеног кривичног дела као моралном критеријуму оцене. Оно je као феномен морално неутрално. Морални критеријум оцене овде лежи у нечем другом чисто субјективном. Реч je заправо о унутрашњем покретачу учиниоца да се овако или онако понаша после учшьеног кривичног дела. Посреди су, дакле, опет побуде. Но, не ради се овде о побудама из којих je учинилац извршио кривично дело, овећ о побудама из којих je учинилац остварио овакво или онакво понашање после извршења кривичног дела” (стр. 103). И оцена личных прылшса учиниоца са гледишта утврВивања моралне тежине учиниоца кривичног дела не сме бити неограничена, јер ни све околностн из области личних прилика учиниоца не могу да буду меродавне за одмеравање казне, бар када je реч о утврђивању склоности учиниоца да врши кривична дела односно опасности да и даље вршн кривична дела. Коначно, на склоност учиниоца да врши кривична дела аутор гледа као на једно својство учиниоца кривичног дела ко je искључиво из специјално превентивних разлога утиче на иегову кажвыгеост. Слично као и код друштвене опасности кривичног дела, овде нема никаквог ни правног ни етичког вредносног суда. Ту се ради о испитивању могућности на бази одређених субјектившгх показателе. Реч je о могућности понављања кривичног дела” (стр. 109). в) Иако je аутор и у ранијим поглављима, чини нам се, правио извесне непотребне или преопширне дигресије од централног предмета рада, ова сувишност дигресија се нарочито нагласила у последнем поглављу монографнје поглав.ьу које обрађује степей кривш-ше одговорностн учиниоца кривичног дела као крнтерпјума за одмеравање казне. О конкретном предмету свог рада, тј. о степену кривичне одговорностн као критеријуму од.меравања казне, аутор овде сразмерно врло мало говори, већ анализу усмерава на општа питана кривичне одговорностн, проблеме слободе во.ье и моралног аспекта кривичне одговорностн. Свакако су то занимљива питагьа, али су, ипак, само узгредна и евентуално прелиминарна. Y овом поглављу су, тако, обрађени следећи проблеми: појам степена кривичне одговорностн, псгштивање степена кривичне одговорносхи, однос степена кривичне одговорностн дрема моралној хежини кривичног дела (овде се широко расправља о урачунљивости и моралу, о нсторијском развоју мисли, о слободи во.ъе, о основним аргументима индетерминистичког и детердшнистичког схвагања, о марксистичком схватању детерминизма и слободе во.-ъе, да би се, на крају, извели заклдчцн о урачун.ъивости као правној категорији, о виности и моралу, општи закључак о крнвнчној одговорностн као правној категорији). Стиче се утисак као да je аутор нзгубио основну них, основни предмет и цил> својих излагања, а да je централни проблем ако не оставпо по странн, а онда прилично потиснуо и замаглио. Као што се, како смо поменули, у почетку ове студије осећа недостатак општих, уводних разматрања, тако се и на њеном крају осећа недостатак заюьучних, завршних разматрања. Но, и поред ових општих и наведених посебних пргшедби, студи ја др Атанаиковића несумњиво доприносн попуњавању једне осетне празнипе у нашој кривнчноправној литературн, која се, на жалост, не може баш похвалит неким својим