Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

584

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

и проблем нације. Сталин je решавању једног веома сложеног и деликатног питана, као шхо je ыационални феномен, пришао крајње упрошћено и вулгарно материјалистички. Од појаве свог чланка „Марксизам и национално питање” (1913), он je показао у теорији и пракси да je остао на површини појавних облика нације. Y теорији то je значило утврђивање једне дефиниције, којом ce набрајају одређена својства нације: „нација je стабилна историјски конституисана заједница језика, теорије, економског живота и духовне формације која се изражава y заједниди културе”. Овде недостаје неколико битних компонента, без којих појам нације остаје непотпуно објашњен а то су етничко наслеђе, као прегежно психичка компонента, као и културне и језичке особености сваке нације”. Везаност нације за територију je гледиште немачке теорије о нацији, коју je Сталин прихватио. Y суштини овај фактор има мали значај, просторност je само једна, и то не одлучујућа компонента у кастајању надије. Знатно већи je значај јединства културе, под којом треба разумети не само интелектуалне активности, не само веома значајне менталне и духовне особености које се називају „национални карактер”, национална култура je „скуп начина живота”, начина на који људн мисле, осећају, изражавају се и утичу на околину. Приступ Лењина и Сталина проблему стапана и одумирања нација je битно различит. Један од прва три декрета који су донесени после избијања октобарске револуције, био je декрет „о праву нација на самоопредел>ење”. Овај принцип Лењин je потпуније разрадио на V и VI сверуском конгресу Совјета, јула и новембра 1918. Период „ратног комунизма” до 1920 je представляо почетак ослобођења и националног конституисања; борба против стране интервенције којом je било испуњено то раздобље, представляла je објективну с.метњу за институцнонализовање започетог процеса. Милитарнзација привреде која je проистекла из конкретних околности, довела je до крутог централизма и стварања идејно-политичке атмосфере у којој су ce развнјале акхшје и политика трупа и појединаца, који су о самоопредељењу народа имали другачије мшпл>ење од Лењина. Већ у овом периоду испољила се тенденција доминирања руске федерације. Аруга етапа решавања националног питања везана je за период 1920—21. године. Пошто je земля ослобођена од притиска империализма и унутрашне контрареволуционарне побуне, поједине совјетске републике, у тежњи да очувају свој интегритет и самосталност, инсистарале су на доношењу декларација, уговора и сличних аката. Једно од клучннх питања која су се јавнла у овом периоду односнло се на обим аутономије и њено регулисање. Аутономија je такав облик унутрашњег политичког уре Вења у коме ове заједнице као реални колективитети расположу унутрашгьом снагом и уставом ушрВеним правима и средствима да аутономно регулшну своје односе. Y социјалистичком друштву аутономија националних заједница не схвата се у њеном техничко-уставном смислу, Bell у орнгинерном соција.лном осамостаљењу; тиме je у пракси остварен концепт који се у свом почетном виду налази у делима мислилаца од /Iрнстотела, Монтескијеа, Декарта, Спинозе, IСанта, Хегела, до Маркса и Ленина. Основна идеја федерације je оства-