Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

они који би га неким случајем понекад и срели, срели су само сушту жалост и тугу; запуштеног и заћуталог Сашу. Сваки разговор је сам по себи био колико излишан толико и немогућ. Довољно је то било за Сашиног сусретника. И превише. А за њега? To је само он могао знати, ако је томе придавао икакав значај. А ваља имати у виду да је то трајало тешкпх двадесетак година. Каже се да је робија тешка. Поуздано се може тврдити да је ово rope и од најгоре робије. У процесу „скидања санкција“ који су покренули непоћудни наставници нашег факултета, што је потрајало неких десетак година, најзад је дошао на ред и Саша. Иако су поменути наставници били спремни да се неодложно и здушно заложе за решење и тог ~случаја“, највеће тешкоће су се могле очекивати од самог Саше. Да ли he прихватити повратак на Факултет? Срећом, залагањем неких његових најстаријих познаника и пријатеља, одазвао се позиву. Нађено је решење: враћен је у звање редовног професора, да би после неколико година бар дочекао пензију с неком сатисфакцијом. Тако му је бар мало, како-тако, враћено оно откинуто право, мрвице Божје и људске правде. Међутим, откад настало и докад трајало то „Сашино питање“, наметалс су се свакојаке недоумице: зашто и како је уопште све то било могуће? Зар је тада заиста било толико рашчовечено време, зар су сви били огуглали на судбине немоћних појединаца? Биће да је баш тако било: одрвљени људи су још више одрвенели; црвени фанатици нису црвенели; бледи су још више побледели; моћни су на-силу-бога моћнили; режимски услужници су још више услуживали; зловољни још више зловољили; они најсмелији последње дашке смелости губили; најпоштенији су само душом поштенили; најхрабрији су само једном зеленили; најгласнији су некако утихнули. Уопштено и у маси, свако се бавио својом муком утапајући се у стихију безобзирности. Поштована колегинице Даро; у таквој ситуацији и створеној атмосфери, Ви сте Саши били све. Тиме је све речено. Делили сте с њим и добро и зло; а делитп мало добра, било је тешко; а делити много зла најтеже. Како год било, Саша је неким чудом успевао да пређе свој калваријски пут, с теретом непојмљивих невоља на слабашним плећима. Ваљда само зато да би се показало и потврдило, по ко зна који пут, колико је појединац сложен и непознат, у свему битном заиста тајновит. Као необичник - како је на почетку назначено - био је он Човек, најкраће речено. А зна се да је то, уопште узев, најчуднији, најчудеснији и најчудовишнијн Божји створ. Такав какав је бно, Саша је постао и један белег времена. И много више од тога: израстао је у прави знамен, онај људскн СИМБОЛ у којем

620

In mcmoriam - (С)поменпк нашем Саши (стр. 615-621)