Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

во решење je нереално јер поставља претерано тешку дужност наведеним лицима. Замислимо само привреднике (комисионаре, шпедитере, заступнике итд.) који би били дужни да све време бдију и одбијају налоге ако нису y стању, или из неког разлога неће, да их прихвате! Најзад, и то je најважније, y Општим узансама наведено решење je још некако и могло да ce спасава умешшш тумачењем. Пренесено y Закон о облигационим одно сима оно je y директној супротности са јасним правилом из члана 750. Према члану 42. ст. 4, Закона ћутање лица које ce понудило да извршава туђе налоге као и лица y чију пословну делатност спада вршење таквих налога посматра ce као прихватање, a насупрот томе према члану 750. Закона, ћутање лица ко је ce бави вршењем туђих послова као и лица које ce јавно нуди за вршење тих послова не сматра ce за пристајање. Нема сумње да je од два супротстављена правила, исправније постављено ово друго. Лице које ce бави вршењем туђих послова као занимањем упућује понуду јавности, a она y овом случају нема правну природу понуде, него представља позив другој страни да ова учини понуду. И због тога je будући налогопримац (који ce јавно нуди за вршење туђих послова) увек y улози понуђеног, a не понудиоца. Давање налога таквом лицу има карактер понуде, што недвосмислено произлази из наслова изнад члана 750. Закона. Утолико пре не може опстати конструкција из члана 42. ст. 4. Закона по којој би изгледало да je будући налогопримац тај који упућује понуду. Таква конструкција није y складу са уобичајеним током ствари нити одговара природном распореду улога y овом уговору.

Чини ce да ce може закључити следеће: Кад je реч о првом додиру између лица које јавно нуди обављање туђих послова (као и лица које ce бави вршењем туђих послова као занима-

Голдштајна ваља ипак додати једну примедбу која треба да успостави равнотежу. Захтев о коме он говори (да he ћутање привредника, y чију пословну делатност спада извршавање налога, сматра као прихватање) није немогуће ставити. Moryhe je, и потврду о томе налазимо y Швајцарском Законику о облигацијама (чл. 395). Биће дакле да je A, Голдштајн y понесености са којом je писао критику ове узансе, испустио из вида ово решење швајцарског права (он на поменутом месту y књизи говори о члану 6 Шв. 30 који за ово питање није од важности, a не о чл. 395 који непосредно уређује ћутање на подручју налога). Али разлози које он наводи против решења y узансама (а они важе и кад je реч о Закону о облигационим односима) остају на спази. Ако решење није немогуће (што значи да je могуће), остаје питање да ли je добро? И остаје пнтање да ли je боље правило које je предложено y Скици, или решење које je из Ошитих узанси васкрсло y Закону о облигационим односима? A кад ce на овај начин поставл>а питање, одговор ce намеће сам по себи и читава наша анализа на такав одговор недвосмислено указује.

43

М. Орлић, Ћутање понуђеног као знак прнстајања према ЗОО (стр. 5-54)