Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

најчешћих полемика била концепција максимизације благостања, према којој се свака вредност у друштву може изразити кроз индивидуалну спремност за плаћање. Међутим, Познер се вешто носио са критиком и, према речима аутора, често модификовао или ублажавао своје ставове сходно томе. И сам је говорио о непостојању критике као о опасности да истраживач заврши у „рају за будале“. To вероватно објашњава зашто је био врло нетактичан у критици туђег рада. Провокативност и одсечност његових питања дискутанти су неретко схватали као арогантност или мањак поштовања.

После дванаест година академског рада, Познер је увидео да жели да оствари директнији утицај на развој права у пракси, због чега прихвата понуду Реганове администрације да постане судија. Међутим, никада није престао да пише чланке и књиге, будући да је судијска позиција била само место са кога се његов „академски“ глас могао даље чути. Његове одлуке и мишљења одражавају запажање да је „право, попут политике, уметност могућег која често подразумева несавршене компромисе“. Проналажење тих несавршених компромиса, према Познеровом мишљењу, захтева окретање прагматизму и тумачење права (прецедената) које је пре свега засновано на сврси норме коју је законодавац имао на уму и околностима конкретног случаја. Он је оштро критиковао језичко тумачење, истичући да су речи адекватан метод комуникације само ако сашворници подједнако добро разумеју сложен контекст одређене ситуације који је неопходан да се попуне празнине у експлицитној комуникацији. Будући да је овде реч о комуникацији између законодавца и оног који треба да примени право, јасно је да саговорници, ако ништа друго због временске дистанце, немају исто разумевање контекста. У свету у коме се околности стално усложавају, право више не може да буде независно од осталих научних дисциплина. Место економске анализе у тумачењу права Домнарски најсликовитије представља путем Хендове формуле {The Hand Formula ), коју је Познер силовито зашварао у различитим областима права. У случају одштетног права, у коме је она иницијално и настала, полази се од претпоставке да је сврха одштетног права спречавање наступања штете, а не накнада штете у корист оштећеног. Стога, ефикасна примена правила о накнади штете налаже да штетник надокнади штету само уколико је у околностима конретног случаја за њега терет спречавања настанка штете био мањи од вредности штете која је наступила помножене вероватноћом да до ње дође. Ипак, како се из књиге сазнаје, Познерово строго окретање прагматизму у тумачењу права неретко га је довело у ситуацију да одлучи мимо прецедената, због чега би одлука била поништена или преиначена на вишој инстанци. Његова жеља да направи пробој у примени економске анализе у пракси судова најбоље се огледа у судским оддукама у којима се позива на сопстве-

228

Анали Правног факултета у Београду; година LXV, 3/2017