Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

не одлуке без навођења ауторитета. Ипак, према изворима Домнарскоц његов утицај на примену економске анализе у пракси судова остао је ограничен или макар мањи од његових претензија. С тим у вези, аутор детаљно анализира све одлуке Врховног суда у којима се изјаснио о Познеровим аргументима.

Познерова заокупљеност економским методима анализе превазилази правну проблематику Он је једнако примењује на теме попут тероризма и безбедности, проституције, AIDS- а, старења и др. Интересовање за теме које апсолутно превазилазе сферу права је у вези са његовом улогом јавног интелектуалца. Иако сам није ни најмање зазирао од учешћа у јавним дебатама, чак и када су у питању веома контроверзне политичке теме (попут Клинтоновог импичмента), био је веома критичан према многим појединцима који су претендовали на ту улогу. Познер је указивао на опасност да појединци који су стекли одличну репутацију у одређеној професији, што им даје известан ауторитет у јавним дискусијама, али чије је опште образовање врло оскудно, имају одлучујући утицај на креирање политике. Та критика, међутим, није била нужно заснована на личном анимозитету већ, пре свега, на мањкавостима америчког образованог система из Познеровог угла. Главна идејна нит у неколико књига које је посветио реформи образовања јесте да специјализација доводи до кратковиде визије друштвених проблема. На истој линији аргументације, Познер је и оштар критичар федералног правосуђа у САД, укључујући рад Врховног суда. Очигледно није много марио за хијерархију када је за судије Врховног суда САД говорио да обесмишљавају креативну улогу судија у стварању права својим недовољним интересовањем за (не)правну науку и статистику, које је Познер сматрао основом доброг правничког расуђивања у савременом добу. Његови афинитети према статистици подстакли су га да се залаже за већу квантификацију квалитета судијског рада, тако што би, на пример, број цитата играо улогу у реизбору.

Помало несвакидашње за једну биографију, занимљиво је да Домнарски у неколико наврата приказује како Познер види сам себе. Посебно су упечатљива два описа. Када швори о свом карактеру, себе пореди са својом мачком. Обоје су „хладни, тајновити, враголасти, себични и помало сурови“. Када говори о томе како би себе волео да види, ставља се у улогу „прометејског интелектуалног хероја“. Док је сличност са мачком неспорна, макар у погледу „девет живота“ који су потребни да би се неко приближио његовом опусу, остаје на читаоцу ове биографије и Познерових дела да просуди о томе у којој мери је заиста успео да једном новом ватром осветли правничку професију

Домнарски је у питком и речитом маниру умешно увео читаоца у Познеров лични и професионални живот. Ослобођена факто-

229

Прикази (стр. 226-236)