Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
4. РАЗЛОЗИ ЗА КАНЦЕШ ПАРАГРАФ
Са правнотеоријског становшпта, главни разлог за прихватање канцел параграфа налазио се у томе што је свештенство имало положај чиновника sui generis. Наиме, с обзиром на то да идеја о потпуном раздвајању цркве од државе није била зрела, црква је морала остати „у некаквој вези са државом. Из ове везе произлази да је свештеник нека врста јавног намештеника. Он прима из државне благајне нешто плате“ а држава у свом буџету предвиђа издатке за цркву. С обзиром на то да је свештеник имао статус чиновника sui generis , он као обичан чиновник није смео „злоупотребљавати кадгод службу у корист своје партије“. 33 По argumentum a contrario, изнето је схватање да би канцел параграф изгубио разлог свог постојања ако би цркве биле потпуно одвојене од државе, тј. ако у државном буџету не би било „ништа предвиђено за верске сврхе“. Као приватно удружење, црква и њени органи могли би да се политички ангажују за шта хоће иза кога хоће 34 Овде се пак постављало питање да ли црква, као традиционална установа, може добити правни статус приватног удружења. 35
33 Говор др Грегора Жерјава, Рад Уставног одбора, XLIV седница, 4. априла 1921, 31. Сличну напомену је ставио и др Лазар Марковић: „Ми смо господо унели у надрт Устава једну одредбу да је чиновницима забрањено злоупотребљавање свога службеног положаја у политичку партијску сврху и да је обратно забрањено, старешинама, оним вишим државним органима, да тај свој положај злоупотребљавају и утичу на ниже органе у томе политтком партијском правцу“ Став 7 члана 12 (канцел параграф) је ,један сличан прогшс... Он не говори о верама, он не тангира верска питања као таква, он говори о појединим људима, он има посла са органима извесних вероисповести шш има посла са човеком. Иако један орган ма које вероисповести учини један злочин, иако тај орган буде кажњен, зар онда државна власт прогања веру, и ко сме да идентификује рад једнога човека макар он био највећи орган црквени са самом вероисповешћу“. Од органа појединих верских организација „свих без разлике“ тражи се и очекује да „врше само своју дужност“. - Рад Уставног одбора, XLV седница, 5. алрил 1921, 38.
34 Ј. Шимрак је напомињао да „комунисте, н.пр. сматрају цркву једном обичном организадијом, једном партијом. Њиховом становишту се приближују и социјалисти...“. Е. Кристан је говорио: „Ја бих признао цркви толику слободу, да се она може сама да побрине за све оно што је њојзи потребно за њезину егзистенцију. Ако њезини чланови, ако њезини верници хоће да ту своју цркву имаду, они нека је издржавају онако, како mi је самима боље, нека је имаду сиромашну онако као што је Исус Христос био сиромашан, нека ју имају богату, као што је папа римски богат, то је њихова ствар. Али да држава мора да принаша за издржавање црквене сврхе, господо, то не иде, ако сте једанпут прихватили ове приндипе, а погогову не ако ви чините разлику између вера признатих и вера непризнатих, Може један човек имати сасма своју веру и кад сте признали слободу савести, онда му морате признати да по њојзи и живи, да ју онако како ви велите исповеда...“ - Рад Уставног одбора, XLIV седница, 4. априла 1921, 29, 30.
35 У Уставном одбору о овоме се није расправљало. На посебан статус Српске православне цркве указао је, пак, Б. Вошњак: „Читајте стари српски Устав
41
Марко Павловић (стр. 28-49)