Arhiv UNS — Crkveni listovi

него Петар, којом су приликом тражили да Факту какво особено значење даду. Св. Златоуст на ово мјесто у нарочитој бесједи доказ} 7 је, да су ап. Павао и Петар поступали с цјељу устројства дркве и споразума, односно заблуђелих у испуњавању јудејских обреда, И то сам Петар знајући по откривењу, да оно што је Бог осветио не смије човјек скврнити (Дјел. Ап. 10, 15) дошав у Антијохију слободно се дружио са хришћанима из незнабожаца, па кад су неки из Јерусалима дошли, који су по јудејски живјели, и почели се клонити од опђења са незнабошдима, Петар у мјесто да их је поправио, почео је и сам тако радити, увјерен будући, да вриједни Павао, не ће без нарочите пажње оставити владање Петра и осталих, и да ће изобличити неразумну ириврженост јудејству Сам Петар није хтио говорити заблуђелим, а било би и безкорисно, да престану испуњавати јудејске обреде, јер би могли рећи, зашто и сам то не радига. И Павао није могао нзобличити оне који су по јудејски живјели, пошто му не би вјеровали. Но кад је нзобличење јавно противу Петра наперено било, то и сами учиниди Петра, пе могаху противу Павла ништа одговорити, јер би онда Петар сам као изобличен требао од њих да се поправи. А да је овђе притворно изобличење било, сам Златоуст из начина изобличења открива, које се пред свима догодило оштро се предлаже, а прима се скромно и без одговора: и једно и друго не би се наглашавало са достојанством Апостола, кад не би тајне дијели било, да се учениди поправе. Тако тумачећи, ослобађа се аи. Павао укора, гордости, а Петар малодушија и притворности. Бл. Јероним у спору против Августина хвали тако тумачење, али бл. Августин и већина других тумача доказују, да, кад би допуштали притворност са стране Петра и немарно изобличење Павлово, то би довело још у већу тешкоћу, и до опаснијех закључака што се праведности речене у св. Писму тиче, него кад би се допустило да је заиста Петар уступке чинио, и оштро обличење од стране Павла. Зато сматрају они, да је дио спор ствар сасвим озбиљна. Што се тиче, да се поткопава тиме авторитет апостола, као богодухновених проповједника, и непогрјешних стубова саме дркве, то је излишна бојазан; ни апостоли а ни први стубови цркве нијесу непогрјешни, него дрква сама, или боље рећи, дух истине који живи у њој, и излијева се на њу од непогрјешиме и вазда с њом пребивајуће главе Христа. Дакле нов доказ за Павла о независности својо проповједи, у томе је, што је јавно противу Петра устао, који је против истине еванђелске дјелао. Овај знаменити догађај насликан је само у овој посланици. Петар бавеВи се у Антијохији опћио је са хришћанима из незнабожаца, а кад су неки од Јакова дошли, он се бојао, по јудејски живећих хришћана, те се стао клонити незнабожада. Такав поступак заведе и самог Варнаву. Апостол

281