Arhiv UNS — Crkveni listovi

нога. живога Бога, који све зна, све вндп, све може, којм је н строг суднја као заштитник нравде н онет иун мидости, Госиод над Војскама* н „Велики Госиод који чудеса чини’ 4 . Имао је ираво да се поноси, јер је он био ..пзабранп народ коме је сам Бог наменпо задатак да у ономе густом пезнабожачком мраку, што је цео ондашњн свет претиенуо био, одржава неугашеним светли иламеп вере у правога Бога. Али као обично. свако право на ионос уједно је и велико искушење не само за поједине људе него и за народе. Поносити Јевреји временом су постади иарод пскључив, високоуман, нетриељпв, који је све друге народе сматрао за варваре, глуне и иочпсте безбожнике, иа их као такве мрзио и презирао. И своје римске госнодарс. Јевреји су нрезирали као нечисте и мрзили их, свим жаром свога тонлог, страсног и родољубивог срца, као сурове и свирепе угњетаче своје отаџбине. У време кад почињу догађаји о којима ћемо да причамо, владао је у Риму цар Тиверије. Под његовим иредходником, царем Августом, владало се из Рима либералном политиком, која је прилично давала маха слободи вере, а у неколико и пародним тежњама Јевреја. Рпм, који је онда био највећа, најмногољуднија и најбогатија варош на свету (са два милиона становника!) впдео је како се под оном лнбералном политиком међу његове зидине досељавају иебројни Јевреји, и како с успехом почпњу да у своју веру привлаче Римљане и Грке. Цар Тиверије пашао је да је та либерална политика од штете но римску царевину, па је наредио: да се Јеврејима вигае не дозвољава да обраћају незнабошце у своју веру. Осим тога узео их је систематички прогањати из Рима. Наименовао је строгог и енергнчног Ионтија Пилата за свога царског Намесника у Падестини, и заповедио му да ие штеди Јевреје, него нека жх стегне, п чврстом руком нека им круте вратове њихове у јарам римски савија. Понтије Иидат оиравдао је очекивања свога господара и оне групе дворана који су му га препоручили. Он је не само живо навалио да из јеврејског народа исцеди што више сребра и злата, за себе самог, за свога Господара, и за своје иријатеље на двору, него их је навалице вређао у најосетљивије живце њиховог народног поноса, показујући сваком приликом како презире светиње њихове. Тако је

ОТАЦ ЈОВАНОВ У ХРАМУ СОЛОМОНОВОхМ