Arhiv UNS — Crkveni listovi

прогласи за државну редигију, не водећи рачуна о томе што је чак и од жухамеданског верозакона и бројно и моралом слабији. А знајући добро да јој у њеним потајним ровењима нико неће сметње стављати, језуитска проиаганда толико је безобзирно развпла своју активност да је морала нзазвати отворени протест и отиор од стране оних на које се она окомила и против којих од вазда п јавно и тајно конспирисала. Ко је, ма и површно пратио развитак верских прилика у окупираним земљама и сам ће добро знати каквим се средствима служила и служи језуитска пропаганда у својим агитацијама. То јенаједној странп. Активност језуитска може славити усиехе своје донекле. Али што се нарочпто истиче и што је карактерише то је нетрпљивост православнога верозакона. Будући рада да она буде и остане једина у окупираним земљама она је предузимала сва средства што јој на домаку стоје да ремети и спречава живот и рад православне цркве. У том свом иослу она тражи да се за њом поведу п надлежни државни Фактори и донекле успева у томе. Јерми, после овога, видимо где се чине разни покушаји, штетни по углед и ауторптет управе, да се православни верозакон огранпчп у својпм вековним правима и да му се окрње нрерогативе, које је н турска управа умела поштоватп. Тим су п биле изазване размирице у православној цркви, јер је иостојао један повод за исте, Требало је само дирнути у једно право цркве, које она поштује и сматра за светињу, и то је било довољно да се поведе спор, услед кога је ликовала језуитска пропаганда. Из тога су се почели заоштравати међусобни односи, који су најпосле дотле довели да су у православним црквама наступале и такве сцене, које су с болом у души посматрали и сами Мухамеданци и да су се и они осећали увређени тим омаловажавањем верских светиња и црквених узора. И кад би, после свега, узелп да сведемо рачуне, управо, да изведемо закључак, несумњиво је, да би онај, који се у овоме покрету показао као физички победилац, у стварп испао као морално побеђен, боље рећп поражен, јер православна црква српска и њени браниоци, и ако су много подносили и страдали, остади су непрестано у своме праву п на висини свога достојанства. Ма да је борба бпда посве неравна: и ако се противник служио и непрестано сдужи непробраним и недостојним срествима п иде недопуштеним путевима, ипак неправо и лаж нису били у стању и овом

46

ХРИШЋАНСКИ ВВСНИК