Arhiv UNS — Crkveni listovi

У све опћој српској историји и исторпји српско-православне дркве 'наше, често ћемо се сусрести са именима дичнијех синова ове дивне груде српске земље. На овој земљи: од 16. к. м. дужине а 8. ширине, први су пут заплакали и запјевали многи заслужни српски родољуби који су Српству завидно послужилп у својствима: свештеиика, архпјереја, деспота, књижевника и јунака. У колу овијех великана броји се и српски светитељ деспот: Сте Фан Штиљановић, пошљедни кнез Паштровићски. Земља ова знала је, могла је п смјела, да сачува своју независност за пунијех петнаест вијекова! Новластице су јој на то давали: грчки, римски, српски и турски господари! 1 ) Паштровићска: и Банкада,“ стоји у много чему у успоређењу с републпком гласовитог српског Дубровника. А што се о овој земљи мало. .. зна и прича... узрок је, што још нема условља за долазак књпжевнијех пијонера који би је испиталн и проучили! Ово што рекох, зато је, да поштов. читаоци „Хришћ. Весника“ бар малко у напријед сазнају о земљи у којој је био догађај ког им износим. Кад је млетачка влада разорнла гласовитп српско-православни Богородичин манастир Ротац, у Сппчу, задужбину, српске краљице Јелене жене СтеФана Уроша, другог а шћери Болдујина, пошљедњег латинског цара у Цариграду, млетачка је влада впше пута покушавала да полатпни: „паштровску властелу.“ У ту сврху слала је најкрупније, а наравно и најхитрије и најученнје своје свештенике с пунијем ћесама млетачкијех дуката. С почетка су долазили под изговором да прегледају опај дио „Кадлушког поља“ који је припадао манастиру Роцу, у гранпци паштровскрј, који је граничио са земљиштем н „Ђурђевпјем брдом,“ које је силни цар Душан даривао: „сксшB нијесу смјели у Иаштровићима јавно пропагандирати а тајно су радили, али се свагда, а ма без икаквог успјеха, враћалп. У залуду су носили брке, браду и дугу косу као и православнн свештеници, и у залуду су молили да им се у паштровским црквама допусти; да богослуже, или да им се допусти: да свој олтар подигну при којој православној цркви. Ни за то им није помогла молба ни богато мито. А кад је и млетачка влада у прилог им за то устајала, паштровска Банкада свагда се позивала на уговор који је с њом склопила 4. Априла 1423. год. по којем несмије им се у закои мијешати ни друге вјере намећати п цркве подизати. На оваке отпоруке, млетачка влада свагда би се покуњпла и ваљда с политичких својих обзира, није паштровићима јавно притисак на вјеру правила у оној мјери, каквом се отликовала на своју срамоту, у другим приморским мјестима. Овако је трајало до почетка 17-г стољећа, и римско свештенство није до тада успјело да никаквијем срествима с којима

12 ]>. мој оиис: »Сриско Правосд. Ман. Режевић, у ПаштровићимаЛ ,Восанска ВилаЛ 1899. год.

ХРИШЋАНСКИ ВВСНИК