Arhiv UNS — Crkveni listovi

бдизу Кастеи-Дастве, није тада као манастир постојао, него су режевићски народ послуживали ио могућности: кад паштровски кад црмнички свештеници. Калуђсри манастира Градишта, којн едва ако је два к.мдадеко од Кастел-Дастве, разишли се били ио спичанским седима у помоћ поповима од породице Поповића, који су од иоплаве турске и латинске, били уздани чувари српства и православља. С тога се поп Суђић упутио калуђерима у манастир Прасквицу. који постоји на сјеверу око 6. километара од Кастел-Ластве. На путу, више данашњег манастира Режевића, срете се поп Суђић с калуђером Гаврилом Куљачом из манастира Дуљева. Њега су спремили дуљевски и прасквички калуђери, да се освједочп: о учењу оног дванаестог свештенчка, у Кастел-Даствп. Пошто је, поп Суђић све испричао: „кадндј«рВ д8л г ккцB,“ заједно похиташе у цркву св. мученика Вида. Затетекли су унијота да проповиједа, Отац Гаврпло га све мирно слушао док није стао да у трећем символу вјере учи ; да дух свети од оца и сина произлази! Тад је отац Гаврило на сав глас. пред мљетачким стражарима и пред народом, заграјао што је боље могао : „лажеш проклети скоте! Но читај несита паклена еатано : ,И КЊ ДУ)(Л СКIДТЛГС* ИЖ( ОТ ОТЦЛ !“ Народ се изненадио и постидио ради присуства, а мљетачки стражари .ускипљели злоћом на њ, Гаврила, али своју злоћу нијесу смјели од народа, да на њега искале. Гаврило Дуљевац био је малог раста, а онај римски свештеник, крупна људурина. Гаврило му нопријетио штапом, а он охрабрен присуством мљетачкијех стражара, иотрчао је и Гаврила подсобом поклопио да га удави. У рвању га Отац Гаврило дохватио и свом силом потегао тако, да се с њега као мртав стропоштао. Тад је отац Гаврило скочио на њега, а мљетачки стражари прискочили и недопустили му, да га усмрти. Мљетачки стражарп однијеше римског свештеника у тврђаву Кастел-Наству, и ту му набавише лијечника који га је лпјечпо годину дана ца рачун мљетачке владе. Кад се римски свештеник излијечио, упутпо се у Будву. Пратила га два мљетачка стражара из споменуте тврђавпце. Кад су стигли више данашњег манастира Режевића, под селом званим „КатунД навале на њега и убију га неки паштровски момци. Стражари су побјегли натраг, јер у њих, они момци нијесу ни дирали; а исти момци убијеног римског свештеника, закопају ту, у земљу: „Кс*а се не оре не копл нј С16.“ II тако, сви дванаест римскијех свештеника, оставише своје главе у Паштровићима. Послије овога догађаја није у Паштровићима пропагандирао нп један римски свештеник. Из мојих биљежака износим ову, коју сам написао на основу повиједања старијех саотачаственика и забељежака калуђерскијех. Њихове су рпјечи све које се овдје читају старословенскп.

СА СРПСКОГ ПРИМОРЈА

71