Arhiv UNS — Crkveni listovi

прolll.lo кроз тешка кушања, алп је неоспорно велике користи донел.o и цркви и нашем свештеничком реду. С тога свештенство, ма какве околности настаде и ма ко и како експериментисао са удружењем, несме упустити да му пропадне ова горко стсчена тековина његова. Треба се сетити какве је и колпке борбе било, док је садања своја права задобило и утврдило. Треба се сетити кроз кака је кушања пролазило док се је мало учврстило и оснажило. Све оно што смета нанредовању удружења п што чини, да свештенство ладни према тој установи, свештенство може кад год захте да откдони. На њему је дакле да уклони узроке и да даде правац раду удружења и његова органа какав оно жели. Ми ово помињемо зато, што нам ова установа лежи на срцу, што смо убеђев и у корисност њену, кад би се с њом мудро управљало, што смо сами са осталом браћом радили на остварењу његовом и задагали се за проширење права и делокруга његова, с тога и не можемо бити равнодушни кад видимо, да свештенство ладни према овој установи, ма какви узроци посредн били. Ми ћемо за сада укратко приказати нр. годишњи рад скупштине свештеничке; а другом приликом проговорићемо оиширније и о узроцима који сметају правилном развитку нашег удружења и чине да свештенство сваком годином све мањег учешћа узима у његовом раду. На пр. годишњој скупштини која је одржана у Шапцу учествовало је 122 свештеника. Пошто се скупштина конституисала изабравши за председника пароха београдског Николу Божића и за потпредседника проту шабачког Адамовића, дошао је допраћен депутацијом свештенства, епискон шабачки г. Димитрије са Мпнистром просвете и цркв. послова г. Павлом Маринковићем и отворио скупштину беседом у којој је пропраћен постанак и развнтак удружења и указан пут шта треба да ради удружено свештенство, да могадне одговорпти своме задатку п оснажити уплив свој у народу. Овај је говор преосвећеног г. Димитрија по све пнтересан н заслужује да се о њему нарочито проговорп, што ћемо ми згодном придиком и учинити. По свршеном говору г. епископа председнпк је скупштине у „дирљивом говору“ захвалио се г. епископу и г. Министру у име скушптине првом што је отворно скупштину, а другом што је ночаствовао скупштину својим присуством, на шта су се оба и г. еппскоп и г. Министар захвалили на поздравима и усрдношћу с којом су нредусретнути. Г. Министар обраћајући се скупштини рекао је ово: „Сматрао сам за своју дужност, да као одани син св. православне цркве. као искрени пријатељ свештенства и као Министар просвете и црквени послова, дођем у средину свештеничке скупштине и да том ирвом реду људи у Србији укажем онакву пажњу, какву они у истини заслужују. Признајем да је некада свештенство код нас водило прву реч, аи данас биводило, кад бионо имало више енергије и кад би се потрудпло, да повратп изгубљено реноме. Наше свештенство није што и католичко, али би оно могло бити исто тако јако и снажно, као и католичко кад би радило да задобије првашњи углед и важност у народу. Ја сам имао прилике у Фран-

ДРКВI У КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ

91