Arhiv UNS — Crkveni listovi

и поквареност да се величају имајући свој престо у средишту друштвеном ? Неко he можда казати, да казна за зло и награда за добро бива у савести т. ј. у унутрашњем неспокојству кад чинимо зло, и у унутарњем задовољству кад чинимо добро. Али, у савести се не налази сва казна за зло. Зар није истина, да грижа савести у толико слаби, у колико се зло чешће чини ? Зар не знамо, да глас страсти често угушује глас савести? Ако се дакле казна за зло састоји само у изобличавању савести, тада би морали признати, да у колико чешће чинимо зло, утолико се мање кажњавамо и тако би било, да у колико зло расте, да се у толико и казна смањује! Па ни добро не налази савршену и потпуну награду у савести, т. ј. у оном унутарњем спокојству и радости, коју осећамо чинећи добро. Јер шта је та и таква награда према разним пожртвовањима, која обично прате тачно и савесно испуњавање дужности? Шта и колико вреди ова награда за оне људе, који и живот свој приносе на олтар дужности? Каква би то била и у чему награда за оне, који подносе и најтежу смрт само да не изневере своја убеђења, да не изазову прекоре своје савести, да не увреде врлину и да се не огреше о истину ? Оваква аномалија и неједнакост и оволика неправда људског друштва не само што се ни у колико не слаже са Божјом правдом, већ је и потпуно хулење исте. Ова неједнакост и неправда изазвала је једнога човека те је казао: „Кад не бих имао других доказа о бесмртности душе, само благовање грешника и страдање праведника не би ми дало да у бесмртност сумњам. Толика несагласност у сред опште хармоније, није могућа. За нас се све не свршава са животом ; за нас све не подлежи смрти,“ (НАСТЛВПЋЕ С.е)

ДУША И ЊЕНА БЕСМРТНОСТ