Arhiv UNS — Crkveni listovi

врлину без награде. Сем тога саобраћај са милим покојницима испуњава нас слатком утехом: у једну нам руку доказује, да доиста они живе, а у другу, да смо од њих мање растављени, него што смо били за време њиховог телесног живота у коме далеком крају. У кратко: спиритизам ублажава горчине и муке земалзског живота; уталожава очајање и узбуђеност душе; растерује неизвесност о будућем животу и страх пред истим; зауставља помисао, да прекратимо земаљски живот самоубијством; и тако усрећава оне, који у њега продиру, а у томе и јесте цела тајна, што се тако нагло шири. Са верозаконског гледишта, спиритизам се оснива на основним истинама свију вера: Богу, души, неумрлости, будућим казнама и наградама. Но он нема никаквих нарочитих верских обреда. Циљ му је да пружи доказе онима, који одричу или сумњају, да душа доиста постоји, да преживљује тело ; да после смрти подлеже последицама добра или зла, што га је за време телесног живота починила. А то уче и сви верозакони. Исто је тако вера у духове заједничка са свима верозаконима и народима. Свугде где има људи, има душа и духова; у свако доба појављивали су се духови, и о таквим појавама причају без изузетка сви верозакони. Човек може дакле бити православан или римокатолик, протестант, јеврејин или мусломан, па веровати у појавудухова и доследно бити спиритиста. И доиста спиритизам има приврженика у свима верама. У погледу морала, спиритизам је битно хришћански; онај морал, што га он учи, није ништа друго него већ раширени и употребљени Христов морал најчистији од свију, о чијем преимућству неко не сумња. Немајући и не прописујући никаква богослужења, не постављајући никаквих посебних догма, немајући ни свсштеника ни храмова својих, спиритизам није никакав

СПИРИТИЗАМ

81