Arhiv UNS — Crkveni listovi

души мојој, које би се слиле с душом мојом, и душу моју удвостручиле, усвечовечиле. Опет упиташе зелени борови, и жуте лисице, '« шарене тице, и окате рибе у сребрном језеру: Какав је, Враие, пут, којим си ходио? Кружан, одговори Вран. Исти онакав каквим м ви ходите када се крећете, када се чак и не крећете. Ја сам ходио кроз биљке и минерале, сагледао себе у њима, и кроз њнх себи дошао. Ходио сам кроз скимне и змнје, кроз арслане гњевне ш голубе кровињаре, и кроз њих се враћао себи. Ходио сам кроз гвожђе и живу, кроз биљур и драгуљ, кроз угаљ и радиум, и обазревши се нашао сам се опет код себе. Усељавао сам се у маховину поларну и у гљиве барске, и нисам нашао туђине. Летео сам с ветром и дремао с корњачама, и мруг се ипак састављао. Зрикао сам са зрикавцима, бумбарао с бумбарима и кукао с кукавицама, и кад сам се обазрео око себе, видео сам прстен. Јурио сам хоризонталом, заклевши се: „не ћу више кругом!“ Но кад сам држао да сам на ивици васионе, ја сам видео опет прстен скопчан. Поновно и пон©вно улазио сам у све коже људске, у све бунде зверске, у све кошуље цвећане, тражећи туђина, но кад сам држао да сам се удаљио у најдаљу даљину, ја сам се невидљивим кругом враћао у најближу близину. Бегао сам од себе, да бих избегао неизбежно, но кад сам падао од умора; видео сам се у својој старој постељи. Још једном се усудише е питањем зелени борови, ii жуте лнсице, и шарене птице, и окате рибе у сребрном језеру: Можемо ли ти ми помоћи, Вране, близанче свега постојећег? Не можете мени помоћи, ако не помогнете свему. А свему ћете помоћи мислећи о Свечовеку.

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

26