Arhiv UNS — Humoristička štampa

prevodilac

Da prevede još deset tabaka „Mesinganog iika", pa je na konju! Bolje red, na konju je ako u međuvremenu dobije u rad Ijubavni roman „Ја sam ja, ti si ti". D aktilografkinj ade doći kroz koji minut, pa će joj časkom izdiktirati pravo iz originala, kao i uvek bar tridesetak strana. Maksić je žurno, ali prisebno prelistavao neprevedene tabake „Mesinganog lika". Nije ih čitao, niti zna kako se roman završava, ali mu je to sto pedeseta briga. „Lik" već pripada prošlosti, a on se bori za budućnost, to jest za „Ја sam ja, ti si ti“. Devojka je došla, videla se u ogledalcetu, i već pisaća mašina štekće kao mitraljez pod njenim hitrim prstima. Maksić diktira; „Fil'tp je sedeo na svojoj stolici u neposrednom susedstvu, upravo sasvim blizu do Kičardove tačno nasred sobe nalazeće se stolice i buljio u crte Ričardova lica sa svojim očima, držeči kriglu piva pomoču desne ruke." Mitraljesko štektanje odjednom prestaje. Zašto ne kažete „svojim očima", bez ~sa", i „držeći kriglu desnom rukom"? pita daktilografkinja. A i prvi deo rečenice, čini mi se... Ja sam protiv telegrafskog stila, voiim široku tečnu rečenicu odgovara Maksić. Uostalom, brišite ~sa"! Pomalo uzbuđen sopstvenom uviđavnošću, prevodilac nastavlja: „Zhog zhrkanosti sopstvenih misli, Ričard nije mogao koncentrisati iste i nemočno je čupao kosu koja mu se nalazila na glavi." „Zašto ne kosu na glavi"? otima se daktilografkinji novo pitanje. Zbog tačnijeg obeležavanja vlasništva kose objašnjava Maksić. Pišite: „odjednom se Ričardu učinilo da mora učiniti nešto što hi bilo suprotno nečem čemu se protivstavlja činjenični niz sa svim njihovim prouzrokovačima, ali istog trenutka na vratima koja su škripnula ocrtao se vitki projil Alise, koja je bila odevena u večernju toaletu koju je kupila prethodnog dana, koji je za nju bio upravo po tome izvanredo značajan, a koja je haljina imala veoma originalan kroj koji je tek pre pet dana bio pronađen u ateIjeu koji je redovno posečivala Alisa, koja je..." Prevod teče. „Mesigani lik" biće gotov kroz pet, šest dana. A ukoliko Maksić dotle ne dobije neki drugi roman, on će u slobodnom vremenu napisati originalno delo pod naslovom „Како ću da postanem dobar prevodilac". Lav Zaharov

ка denušićifikaciji nušića

Nužić nije pisao komedije, Nušić je pisao šale tvrdi kritićar Eli Finci, ali ne treba praviti šale s Nušićevim šalama tvrde neki reditelji (tvrde to i usmeno i scenski). Kad se režira jedna Nušičeva Sala, onda šalu nastranu! Novi pogledi u postavljanju Nušićevih dela zahtevaju da se Nušič prilagodi modernom vremenu, da se na neki način denušićizira, ili još bolje denušićificira. Ako hoćemo da dobijemo pravog, čistog Nušiča, moramo ga osloboditi nušićevštine, rnoramo ga rasćevapčićizirati. Рге svega, Nušić ne sme u očima novih generacija ispasti smešan. To je ozbiljan pisac, i treba ga sasvim ozbiljno i režirati. On je šibao, žigosao, übadao (kao kad Sirano u popravljenom Dimovićevom pre vodukaže: „Režem, sečem, koIjem, übodoh te na kraju balade!“) A zar je to za smejanje, cerekanje, hvatanje za stomak? Nije. Za stomak (vidi Kostićev „Мој lekar“, pod ~trbuh“) neka se hvataju oni koji imaju grčeve. S obzirom na te činjenice očevidno je da pod Nušićevom šalom treba podrazumevati naročitu vrstu antičke drame i igrati Nušića kao da je ргеveden sa klasičnog španskog, kao da je brat po mleku Garsije Lorke. Preporučljivo je da se neki dijalozi tako preudese kao da su rđavo prevedeni, јег se onda dobija najjači utisak da delo nije domaće S vremena na vreme übacivati reči: bolero, sombrero, toreador, a Cigani neka sviraju nešto tužno iz ..Andaluziskih noći“. Reditelji i upravnici, koji na pretstavama sede u ložama sa strane, moraju budno pazdti da se puhlika negde ne nasmeje i upropasti mizanscenu. Nekulturnog gledaoca udaljiti iz sale, a celu scenu prevesti na starošpanski i onda dati prevodiocima da je preobrate na jezik dotičnog pozorišta. Dok se, naprimer, ne uigra „Ožaloščena porodica“ mogu se dovoditi i ženske ekipe sa parastosa, da, uz pristojan honorar, nariču za vreme premijere i reprize. Glasove narikača docnije prenositi sa ploča, a da bi se što više tronula ožalošćena publika, mrtvaca celo vreme držati u staklenom kovčegu na proscenijumu. „Gospođu rninistarku" valja približiti današnjem gledaocu, a to če se najbolje postići ako se glumci obuku u kostime iz doba Stevana Dečanskog, narečenog sveti Mrata. Atmosferu onog vremena dočarati čestim upadicama; ovo je kao na Velbuždu, nisi ti ni omirisao Velbužd, bila sam u kampu kod Visokih Dečana, itd. Neke ličnosti (naprimer, Pera, pisar iz administrativnog odeljenja) mogle bi da nagoveste pretstojeću tragediju svetog Mrate. Prilikom prikazivanja tragedije „Dr“ vredno bi bilo izvesti na sceni kompletnu operaciju čira u stomaku. U „Mister Dolaru 11 udesiti da an-

daluziski kelner nasledi porodičnu grobnicu u inostranstvu, pa mu nesvesni poznanici zavide što će ostaviti kosti izvan rodne Andaluzije „Put oko sveta“ može dobro da prikaže muke putnika, ali i objektivne teškoće saobračajnih preduzeča. U „Vlasti" pretstaviti kako niko neće da bude sreski načelnik јег treba od jutra do mraka primati stranke, a za naslovnu ulogu u ~Muvi“ angažovati medveda ili tigra iz zoološkog vrta i igrati na neograđenoj pozornici, tako da publika precrkne od straha. Samo tako tumačeči Nušića odužićemo se ovom našem velikom tragičaru

Euripid

smerni lik Genoveve Radičević

20