Arhiv UNS — Humoristička štampa

čadijom? Ti, jedna velika, lepa, cdi'asla, poštovanja dostojna roda? kuda se srozavamo, bože, bože, kuda se srozavamo!.. - 2ao mi je, Aristide, ali tvoje je vreme prošlo. Moraćeš da se snađeš. Kako bi bilo da se zaposliš u nekom zoološkom vrtu? - Nikada! - Onda pokušaj u muzeju. Orao je digao glavu: - U muzeju? - Da. Među grbovima. Tamo ima svakojakih orlova. Cak i dvoglavih. Pokušaj. - Hvala! Pokušaću. - I tako, zaista nećeš da probaš moje male egipatske žabice? Šteta, kaj ićeš se, Aristide, zaista ćeš se kajati. . . ■ Orao je pošao kući tužan. Engiezi, Englezi su jedini kulturan narod. - mislio je on. - Da engleska kraljevska porodica ima orla u grbu, znao bih kome da se obratim. Nažalost, kod njih je lav u grbu. A svi ti kraljevi i carevi koji su imali orlove u grbu propali su. Šteta, kakva šteta! I šta ću ja sada? Mislim da ću, sutra otići u muzej. - Dobro veče! Vi stc svakako gospodin Aristid Orao? Sta me ovo prekida - Ijutito se osvrtala velika ptica, pošto je taman stavl'a krilo u džep da izvadi ključ za granu koja je otvarala ulaz u gnezdo. - Izvinite što smetam, - nastavio je sitni glas - ali vi ćete svakako dozvolitl da.se pretstavim. Skakutić, vrabac, nabavljač. Veoma mi je milo, ekselencijo, veoma mi je milo što sam vas mogao upoznati, pa ma i na takav način. Aristid se; malo nasmešio. Na njegovo poreklo iz grofovskog ' grba su već davno bili zaboravili, i odavno ga niko nije oslovi.O ekselencijom. Ali nigde nije mogao da vidi svog sagovornika. - Gde ste vi? Ne vidim vas. - Ovde. Kraj same vaše noge. Zaista, tu je stajao jedan mali vrabac u somotskom kaputu,- sa kariranim kačketom. Orao se sada osećao još bolje: - Gle, nisam- vas ni video! Tako ste mali! - Da, - ćeretao je nimalo uvređen vrabac - baš zbog toga se i nadam da vam nećemo suviše smetati. Znate, došao sam da pregledam naš deo stana. - Tako? Veliki orao se opet snuždio i pogledao je malu pticu preteći. Ali ona je takn učtivo, srdačno i neposredno odvratila pogleđ da se Aristid opet obratio svom ključu. - Pa dobro. Uđite. Nadam se da vasa deca ne galame previše. Ta sam već star i nerjzozan. - Ali molim vas, mi ćemo se svakaJco pobrinuti da vam što manje padnemo na teret. Zao mi je što uopšte smetamo ... Učtiv je, pomislio je orao. Ali kako >e bio iskusan, dodao je u sebi: takD se čoveku najpre popnu na glavu. I tako se sutradan uputio muzeju. Direktor muzeja ga je dočekao mrzovoljno i u žurbi.

- Šta hoćete? - Da li možete da me nekako upotrebite? - Kako da vas upotrebim? Zašto niste otišli u zoološki vrt? - Ja sam orao, plemić. Znam, plemićka su vremena prošla, ali ipak, nećete vaijda zahtevati od mene da dozvolim svoj gradskoj dečurliji da bulji : u mene. - Žao mi je, imamo dovoljno grbova. Ovde niste potrebni. Pogledajte kod železnica. Možda ste njima potrebni kao značka. Orao je obeshrabren otišao kući i sutradan se pojavio u Direkciji železnica. - Da li sam vam možda potreban kao značka? - Ne. Hvala! Niste potrebni. Orao je napravio tako tužno lice da se jedan činovnik sažalio na njega, savetovavši ga: - Ali probajte kod JAT-a, kod aerotransporta. Orlu Aristidu se opet vratila nada. Avioni, da, oni mu nekako dođu kao rođaci, možda će moci da ga upotrebe. Već sledeći dan otišao je rano ujutru u preduzeće za saobraćaj avionima. - Da li sam vam možda potreban? - Ne,’nikako. Idite, ko će danas da uzme orla? To je davno bilo. U početku smo avijaciju upoređivali sa orlovima, ali danas, - bilo bi prosto smešno. Pokušajte kod' .Ptitnika”, možđa kod njih možete da sc smestite kao simbol za putovanje. Tako je Orao dugo lutao od jednog mesta do drugog. Pokušao je i kao reklama za naočari, ali pokazalo se da se kroz, moderna sočiva bolje vidi nego što je on video svojim orlovskim očima. Iz radionice naočara poslali su ga opet u muzej, tako da je mogao ceo put da počne ispočetka. Kada je sve obišao, očajno se opet obratio rodi: - Prijatelju, samo me ti možeš spasti. Spreman sam da odem makar i u zoološki vrt. Cak bih i voleo da nađem službu sa novim stanom, u mom gnezdu je nesnosno. Vrapčija porodica mi se popela navrh glave, ali sam Skakutić je toliko učtiv da im ništa ne mogu. Jedino kod njega j o š imam autoriteta, on me poštuje, znaš, čak me naziva i ekselencijom . . . - Jadna si ti ekselcncija, prijatelju moj! - Rođa je čistila svoje cvikere, kao uvek kada je oštro razmišljala. - U zoološkom vrtu sada već imaju dovoljnc orlova. Ali znam jedno lepo tiho mesto za tebe. Šapnuću ti. . . Orao Aristid je to veče spakovao svoje najvažnije stvari i drugo jutro je napustio gnezdo u kome je proveo ceo svoj orlovski vek. Vrapci su jedva zapazili njegov nestanak. Već treći dan niko o njemu nije govorio. Nekoliko godina kasnije, završivši ugovoreni nabavljački rad, Vrabac Skakutić se otselio natrag u grad. U opštini su rešili da napušteno orlovsko gnezdo pretvore u zabavište za male ptice. Pošto je to uređeno, pretsednik Sova Sveznadar se slučajno setila orla Aristida i zapitala je rodu;

homoljski HARI DŽEMS

vgTrEnJAča ® i » /

11