Arhiv UNS — Kultura

мит опредељења и опстанка као супротно дејство изазивачу лоше судбине. Српски народ осећао је да је та висораван (врло плодна и климатски блага) његов „пупак света” (попут Памира за средњо-азиске народе) и да планински народ природном миграцијом у ниже пределе, засигурно обезбеђује себи трајно присуство на Балкану. Дакле, народна зебња, преко самосвести за евентуалним губитком пра-завичаја, покренула је у њему после средњевековне косовске трагедије одбранбене и креативне инстикте, сјајно испољене кроз колективно епско стваралаштво највишег уметничког домета. Слично овоме умном напору колективне свести, збило се само још са несрећним тројанским народом и њиховим еповима „Илијадом” и ~Одисејом” и са ведским народом у Индији који се сав сабрао, ргнуо у ~Рт-Ведама” после страшног кишно-пепелног Гилгамешког потопа, после којег су настале непрегледне пустиње по истој географској ширини у Африци, Азији и С. Америци. Што се тиче Етрураца (Средња Италија), и они су себе називали РАШАНИМА, државу РАСНА, а главни град РАСЕНА (данашња Равена). Покојни Мирко Рачки саставио је речник Етрурско-српскохрватски (само га треба објавити!) испитавши многе коренове заједничких речи и устврдио необоривом језичком методом да су данашњи Срби и Хрвати врло блиски Етрурцима. Крволочне римске легије су у Ll веку пре Хр. извршиле тешки геноцид над несрећним Етрурцима (Рашанима), побивши им сво мушко становништво способно да носи оружје од 10 до 80 године живота, створивши тако преко ноћи прву генерацију дрзника према сопственом роду етрурском, рашанском, слично касније јаничарској улози.

Сница за велику иомпозицију у Крушевцу „ОБРЕТАЊЕ ЛАЗАРЕВО”