Arhiv UNS — Kultura

Poznati trubač, koji je oduševio pubiiku na Xi Zagrebačkom JAZZ FAIR-u, ne štedi ni druge ni sebe. Tom Harel me je ~poieo“.

— Poznati trubač, koji je oduševio pubiiku na XI Zagrebačkom JAZZ FAIR-u, ne štedi ni druge ni sebe. Tom Harel me je ~pojeo“. Roden u Indijanapolisu (SAD) 7. aprila 1938, poznati trubač Fredi Habard (Freddie Hubbard) prvi put je skrenuo pažnju na sebe početkom 60-tih, kao član Blekijevih Mesendžera. U drugoj polovini 60-tih snimio je veliki broj ploča, kao lider ili kao pratilac velikih zvezda, na kojima je pokazao zavidnu muzikalnost i originalnost. Mnogi kritičari su predvidali da će on biti „Majls Dejvis 70-tih“. Te sedamdesete su dobro počele. 1972. dobio je nagradu ~GREMI“ za album First Light (Prvo svetlo) i to je bila odskočna daska za put medu zvezde. Brzo je odustao od svojih principa da ne koristi elektronske instrumente i počeo je da koketira s fjužn muzikom. Godinama važi za jednog od najboijih džez trubača u svetu i best je i rado viden gost na poznatim džez festivalima. U Jugoslaviji je gostovao nekoliko puta, uvek na oduševljenje mnogobrojnih ijubiteija njegove muzike. Voli da svira, štaviše uživa i potpuno se predaje'muzici. Debar je sagovornik. Intervjue shvata vrlo ozbiljno i otvoreno govori ono što misli. Prilično je osetljiv na kritička mišljenja o sebi, aii ne odbija da polemiše o tome. Na koncert u Zagrebu, 20. 10. 1989, doveo je sjajnu ekipu mladih muzičara. Don Brejden (Don

Braden) sax, Beni Grin (Benny Green) klavir, Džef Čembers (Jeff Chambers) bas i Karl Alen (Carl Allen) bubnjevi. Svirali su gotovo 90 minuta pred prepunom dvoranom, koja ih je ispratila ovaeijama. Očito zadovoljan, odmah je pristao na razgovor. JAZZ: Ćini nam se da ste oduševljeni publikom isto koliko i ona vama. HABARD: Uživao sam dok sam svirao. Osećao sam neku struju od publike, koja me je naterala da sviram snažnije i osećajnije nego što to obično radim. Jugoslovenska publika je temperamentna i dobro prihvata džez. U nekim zemljama su suviše hladni i kritični i ne dozvoljavaju muzičarima da iskažu svoje prave vrednosti i osećanja. Ovde Ijudi dolaze na koncert da bi se opustili i uživali u muzici. Nije ih briga da li je nešto nazovi komercijalno ili ne, važno im je kako ko svira. Nisu opterećeni kvazikritičarskim pogledom na muziku. Kad god sam u Jugoslaviji, ja to psetim i uvek se trudim da sviram najbolje što mogu u tom trenutku. JAZZ: Koliko dugo svirate s ovim muzičarima? HABARD: Bubnjar Karl Alen je sa mnom već pet-šest godina; basista Đžef Čembers oko godinu dana, a pijanista Beni Grin je upravo napustio Arta Blekija, da bi mi se pridružio za ovu turneju. Saksofonista Don Brejden u poslednjih šest rneseci naizmenič-

no svira sa mnom i s Tonijem Vilijamsom. Svi oni su dobri muzičari, ali ja volim da sviram s različitim postavama. Često sviram sa big bendovima, sviram po koledžima s malim sastavima, radim u studiju. Ova postava je napravIjena za ovu turneju. Posle ćerno videti šta će biti. JAZZ: Kad ste već spomenuli Tonija Vilijamsa, pianirate li nešto novo sa V.S.O.P. postavom? HABARD: Ne. Rekli smo sve što smo imali da kažemo na tri ploče i za dve godine turneja po celom svetu. Mada, moram priznati, ja volim da putujem. Ne mogu da podnesem da sve vreme btidem u Americi. Suviše je zamorno to stalno takmičenje i trka za parama. Kad dodem u Evropu, ja sa opustim i sviram ono što volim. JAZZ: Mnogi kritičari, pa i muzičari, optužuju vas da koketirate s komercijalnom muzikom da biste zaradili novae. HABARD: I vi radite za novae, zar ne? Snimio sam jednu numeru s Eltonom Džonom, na njegovoj najnovijoj ploči. To je bilo za novae. Zašto bih, inače, svirao s Eltonom. On me neće poVesti na svetsku turneju. Snimio sam jednostavnu numeru sa big bendom, da bih mogao da dobijem video-spot na TV. Ali, mislim da nisam napravio toliko kqmercijalnih stvari kao, recimo, Čik Korija ill Čak Menđioni. Zašto njih ne kritikuiu, zašto se uvek kače

MLADI NE DONOSE NIŠTA NOVO

za mene? Ja nisam u toj igri, ne takmičim se ni sa kime. Ne jurim za novcem po svaku cenu. Volim da sviram raziičite stilove, volim da se opustim, da igram u diskoteci, da se ponašam otkačeno. Nije mi jasno zašto neki hoće da me vide kako gladujem. Dovoljno sam gladovao i mislim da sam odužio svoje. (br.l) JAZZ; Koju muziku najviše volite da svirate? HABARD: Ovu koju sam svirao večeras. Slobodnu, rasterećenu bilo kakvih kalkulacija, dinamidnu, melodičnu, osećajnu. Videii ste reakciju publike, bilo je divno. Zašto onda ja to ne rnogu da radim? Zar treba da se takmidim s lošim muzičarima, koji ne mogu da sviraju ono što ja sviram, a zaraduju vise od mene? Što bi to meni trebalo? JAZZ: Kada ste prvi put čuiš za bi-bap? HABARD: Brat me je upoznao s tom muzikom. Govorio mi je: „Fredi, ovo je najbolja muzika na svetu, ali uvek demo imati muke da nateramo ljude da je pažljivo slušaju." I, istina je, vedina Ijudi ne sluša pažljivo. Odlaze u kiubove da bi videii neku polugolu ženu, i kada uz to duju neku muziku, misle da je to pravi izraz kuiture određenog društva. Ja nisam tako odrastao. Prvo sam udio muziku u crkvi, svirao sam gospel, zahvaljujudi majci. Onda sam otišao na konzervatorijum i udio kiasidnu muziku, da bih zaokružio svoje muzidko obrazovanje. Kasnije sam oformio grupu i podeo pažljivo da slušam stare majstore koji su kreirali ovu muziku. to su Dizi, Meks Roud, Bad Pauei i drugi. Brat mi je govorio da je to muzika koja potide iz srca i da mi to niko ne može oduzeti. Terao me je da vežbam da bih dobio svoj specifidan ton, jer je važno bit! originalan. Tako sam se zaljubio u tu muziku, ne znajudi da de se to uskoro pretvoriti u borbu za preživljavanje. Ali, ako ste ozbiljni i potpuno se posvetite muzici, možete dobro da živite. JAZZ: Da ii vas je u mladim danima inspirisao bluz? HABARD: Ne. Ja sam sa srednjeg zapada i brzo sam se uključio u standardni školski sistem. To je bio moj bluz, idi u školu s belcima. Tada je rasizam u Americi još uvek bio vrlo jak. Medutim, brzo sam se ukljudio u muzički život i Muzika je „sprala sve moje nevolje 11 . Ako ste dobar muzidar, Ijudi vas prihvataju bez predrasuda. JAZZ: Dali negde predajete muziku mladima? HABARD: Pokušavam tu i tamo, ali se ne snalazim najboije. Mladi danas drugadije žive i drugačije gledaju na život, Ne možete da dodete na das, uzmete trubu, odsvirate nešto i kažete im da to tako treba da izgleda. Ja sam udio na sasvim drugi nadin. Dolazio sam na probe kod starih majstora, a oni bi mi rekli da sedim i da slušam. Nije ih intereso-

valo kako ja sviram skale na trubi. Za to se ide u školu. JAZZ: S kime najviše volite da svirate? HABARD: S Elvinom Džonsom (Elvin Jones), Mekoj Tajnerom (McCoy Tyner), Džoom Hendersonom (Joe Henderson) i ronom karterom (Ron Carter). S njima bih mogao da sviram svakog dana, bilo gde i bilo šta. JAZZ: Početkom 60-tih bill ste deo ekipe koja je zagovaraia novi stil. Snimili ste i ploču (Nova muzika) New Music sa Dolfijem, Koitrejnom i drugima. HABARD: Bilo je to divno vreme, koje se vise nede ponoviti. Muzidari su se skupljali da sviraju svoju muziku, bez producenata koji diktiraju sta de da se snima. Svirali su muziku iz srca i nije ih bilo briga za mišljenje kritidara Hi publike. Naš moto je bio; „ovo je naša muzika i nije važno da !i je volite Hi ne. Nadamo se da de vam se dopasti, ali nam ne pada na pamet da tradimo vreme komponujudi nešto što vi volite, a mi u to ne verujemo." Imao sam sredu da se družim sa Erikom Dolfijem (Eric Dolphy), dosta smo eksperimentisali. Upoznao me je s indijskom muzikom i s razliditim tonskim lestvicama, iz kojih sam pokupio neke štosove. To mi je pomoglo da proširim muzidke vidike i da uspem da se uklopim u razlidite muzidke strove. JAZZ: U to vreme je i Buker Utt (Booker Little) bio mlada zvezda u usponu. HABARD: Da, on je bio nešto kao što je sada Vinton Marsalis (Wynton Marsalis). Gist ton, svaka nota dista kao suza, sve bez greške. On je samo usavršio ono što su drugi izmisliii. Meni su govorili da ne treba nikog da kopiram, ili nedu dobiti posao. Bilo je važno stvoriti nešto novo, imati svoj stil. Li Morgan (Lee Morgan) je bio trubad koji me je inspirisao da sviram. On je bio sjajan! Mladi danas ne donose ništa novo, jer ne žele da rizikuju i upuste se u eksperiment. Mislim da je osnova u komponovanju. Tu se plasiraju nove ideje, nove forme. Setite se šta je Roj Eldridž (Roy Eldridge) radio 40-tih i 50-tih. To vide niko nije ponovio. Ako kažete da Fredi Habard, Vinton ili Valas Runi (Wallace Roney) rade nešto novo, redi du vam da je to Li Morgan radio 60-tih. Ali, kao i uvek, mladi dolaze i pokušavaju da od sebe naprave primer kako treba svirati. Mene to odavno ne brine. Sviram svoju muziku i ostavljam public! da odludi da li je to dobro ili nije. Ako je dobro, izdržade test vremena i ostati kao vrednost. Ako nije, brzo de biti zaboravljeno. U tom trenutku nisam mogao a da se_ ne setim intervjua sa Vudijem Šoom (Woody Shaw), juna 1978, na 19. Ljubljanskom džez festivalu. Naime, Vudi je, izmedu ostalih, optužio i Habarda da je izdao pravu muziku i da sezama-

6