Arhiv UNS — Kultura

DOBAR VETAR ZA DEVEDESETE

Ljudi me često pitaju šta više cenim crni ili beli bluz? Dali je ovakvo pitanje uopšte smisleno? Ako biste pitali to jednog crnog muzičara, on bi se sasvim sigurno uvredio, pošto ne voli da razgovara o svojoj boji kože. Sasvim je jasno da su američki Crnci morali da tokom godina dokazuju da nisu ni zločesti ni -prirodno predodredeni za braise pamuka", kao što je jasno da su se upravo iz te patnje američkog crnca upravo i razvile najlepše -bluz" pesme, koje su činile veliku većinu bluz-pesama iz prve poiovine ovog veka. Onog trenutka kad je bluz postao -urban", tj. kad su -berači pamuka" došli u čikago trbuhom za kruhom, počela se razvijati sasvim nova bluz lirika. Bluz je počeo tretirati i globalne probleme jednog običnog američkog gradanina, no, što je najvažnije, postao je veseliji, -svetliji" i, svakako, mnogo širi. Zašto muzičar bele boje kože ne bi mogao da svira bluz? Ako gledamo usko, razmatrajući problem patnje koji tokom godina ipak ostaje dominantan za nastajanje bluz-pesama, sasvim je logično upitati se zašto muzičar bele boje kože ne bi mogao da pati? Naravno da može. Ljubavna patnja je, na primer, univerzalna. S druge strane, muzika ne poznaje ni rasne ni geografske granice. Umetnost prestaje da bude umetnost kada se stavi u siužbu politike ili kada hoda samo sasvim proverenim i utvrdenim putevima koji donose materijalnu dobit, a potpuno isključuju zadovoljstvo. Ako biste muzičara bele boje kože koji svira bluz upitali zbog čega to radi, on bi se takode uvredio. Pre svega, bluz je harmonski krajnje jednostavan i, ako izuzmemo umetnost svirača folk biuesa (koji u svojim kompozicijama koriste i forme s osam ili šesnaest taktova, te neparne forme), bluz-strofa se u velikoj većini slučajeva izvodi baš ovako, ili kao neznatna harmonska promena navedenog. I solo-deonice i pevanje već zavisi od veštine pojedinog izvođača, ali je prilično neverovatno očekivati da se medu belim muzičarima ne može naći dovoljan broj dovoljno iskrenrh i dobrih. Zato beli muzičar vaše pitanje gotovo bez izuzetka smatra uvredom! Pogotovo u prilog konstataciji da su ovakva pitanja besmislena, ide činjenica da su beli svirači i počeli da istražuju bluz idiiom onog trenutka kad ih je zainteresovalo poreklo muzike koja je harala Amerikom sredinom pedesetih godina ritma i biuesa, a koje se naravno nalazilo duboko u bluztradiciji. Prvi beli bluz svirači zaista su bili iskreni i živeli su bluz. Dejv fon Ronk (Dave Von Ronk), Erik foKŠmit (Eric Von Schmit), Džon Hamond (John Hammond), Bob Dilen (Bob Dylan), Džof Maldor (Geoff Muldaur), Čarli Maselvajt (Charlie Musselwhite), Pol Baterfild (Paul Butterfield), tumarali suAmerikom, provodili nod na ulicama Njujorka, odnosno Čikaga, i na sebi neposredno osećali svu bedu i nemaštinu, surovosti velikog grada, nezaposlenost i kriminal. Zato je izvorni bluz i bio pravi muzički izraz za njih...

Vožnja u Ostinu Dalji razvoj događaja uglavnom je poznat. Turneje -američkih bluz legendi" izazvale su reakciju u Britaniji i Evropi, a komercijalni uspeh britanskih grupa s kraja šezdesetih godina morao je dobiti i svoj odjek u postojbini u Americi. Muzičari kao što su Erik Klepton, Džef Bek (Jeff

Beck), Džimi Pejdž (Jimmy Page), te grupe Animals i The Roiling Stones bile su za nove Wince inspiradja iz prve ruke. Oni su nudili već prodšćen ritam i bluz, sasvim prilagoden mladim ljudima, ali duboko potopljen u američko muzičko naslede. Bluz je uspeo da zauzme važno mesto u celokupnoj popularnoj muzici, -delujud" obično iz pozadine, dovoljno daleko od aktuelnih trendova da ne postane previse pomodan, ali dovoljno blizu da vrši uticaj... No, ako smo sedamdesete godine mogli nazvati kreativno mračnim godinama za bluz (što, iskreno rečeno i jesu bile za mnoge važne muzičke stilove, pogotovo one umetnički «ozbiljnije"), osamdesete godine su donele njegovu renesansu, i to ponajviše zahvaljujući upravo novim, mladim, belim sviračima. Jezgro novog biuz-zvuka zove se Ostin, a to je gradić u Teksasu koji je u poslednjih desetak godina dao veliki broj izuzotnih bluz-instrumentalista, nekoliko odiičnih biuz-grupa i važan bluz klub -AntoneV, u kome bluz muzika živi na svoj najprirodniji mogući način, u neposrednom kontaktu sa publikom. Za novu bluz renesansu medu konzumentima verovatno su najznačajnija braća Vou (Vaughan) Džimi i Stivi Rej, čija je sposobnost da ovu muziku prilagode savremenim zakonima produkcije, te veština pravljerga bluz-hitova privukla značajnu novu publiku i bluzu dala nov stimulans, kroz primetnu zastupljenost na komercijalnim top listama Billboarda i ostalih pop magazina. Jedan od najsvežijih primera ovakvog tretmana jeste Džef Hili, slepi gitarista koga s pravom zovu »Hendriksom devedesetih I ’, a koji sa svojim prvencem See The Light (Arista; 1989) ulazi u red najkomercijalnih izvođača moderne muzike ove godine. Njegova muzika je retko uspešan spoj bele agresivnosti i izvornog crnog nasleda. Upravo zahvaijujud njemu film Roadhouse postao je jedan od filmskih hitova godine. U ovom filmu Džefov sastav svira bluz-standarde u zadimljenom baru...

Vrlo dobri „Grehovi" Logično se nameće pitanje kakc na ova] najnoviji beii bluz boom reaguju stvarni ljubiteiji bluza. No, već pogled na prošlogodišnju listu najuspešnijih ostvarenja u časopisu Livin Blues Magazine (ovaj, vodeći, američki biuz čpasopis ovakve liste objavijuje svake godine, a pobednici u određenim kategorijama dobijaju priznanje ~W. C. Handy") jasno pokazuje da i -pravovernici" nisu ravnodušni, naprotiv... Sastav iz Ostina Anson Funderburgh and The Rockets napravio je na ovoj listi totalan haos! Pobedili su u kategorijama ..Blues band godine", -Blues albuum godine" (Sins Black Top 1987), -Blues pesma godine" (Changing Neighborhoods", s navedenog ai-

Priprema: Vojislav Pantić

buma), a učestvovanje na ovoj ploči pomoglo je već pomalo zaboravljenom crnom pevaču i sviraču usne harmonike Semu Majersu (Sam Myers) da pobedi u dvema kategorijama (»Bluz pevač godine" i -Bluz instrumentalista godine negitaristi"). To nisu i jedini uspesi belih svirača. Ova godina, tj. mesečne liste u istom časopisu hvale, recimo, novi album Ronija Erla (Ronnie Earl), nekadašnjeg gitariste sastava Roomful Of Blues (Soul Searching Black Top 1988) a slično prolaze i nova ostvarerqa Robena Forda i Džona Hamonda, pa se i na ovogodisrqim listama s pravom može očekivati novi uspeh belih svirača. S druge strane, -legende" se ove godine nisu proslavile. Koncerti Badija Gaja (Buddy Guy) i Džuniora Velsa (Junior Wells), Alberta Kinga, Skrimin Džej Hokinsa (Screamin Jay Hawkins), i Bobi Blu Blenda (Bobby Blue Blanda), na ovogodišnjem North Sea Jazz Festivalu bili su dosadni i hladni, a slične vesti o bledim nastupima starih asova dolaze i iz drugih sredina. Retki pozitivni primeri, što je najzanimljivije, skoro bez izuzetka dolaze kao rezultat saradnje s belcima. Tako su vrlo dobro ocergena nova Džona Li Hukera (John Lee Hokera), Hjuberta Samlina (Hubert Sumlina) i Sunksa Iglin’a (Snooks Eagiina), a i dve trećine sastava najvažnijeg crnog blues muzičara današnjice, Roberta Kreja, je belo. Zbog svega ovoga, pitanje s početka priče postaje apsurdno. Ulazak u devedesete godine beli svirači dočekali su potpuno ravnopravno, a nama, koji volimo bluz, razvoj događaja može samo da prija. Nova produkcija donosi značajan broj dobrih bluz ploča, a koncerti novo i iskreno uzbuđenje. Konačno, postaje jasno koliko je čuveni bluz-pijanista Otis Spen imao pravo kad je davnih šezdesetih pevao The Blues Never Die (Blues nikad ne umire...).

Vojislav Pantić

DOM OMLADINE BEOGRAD

TRECE OTVARANJE

Blues—klub,

Posle poduže letnje stanke, tako reći uobičajene duboko u jeseni, Blues-klub Doma omladine Beograda otvorio je svoju treću sezonu, kao središnja i najčvršća tačka live-bluesa u našem glavnom gradu, uporište

između (pos!e niz godina) ugašenog .Mašinca" (klub Mašinskog fakulteta), nekoliko nestainih mesta i termina, te nedavno najavljenog b!ues-ponedeljka u KST-u (Kiubu studenata tehnike) toliko za Beograd.

ovog puta Blues Kiub beogradskog Doma omladine našao se u (usiovno) novom prostoru, tj. u dugogodišnjem jazz-klubu te ustanove, u ma | o j duguljastoj sali koja u rneđuvremenu služila je pomodnoj

diskoteci -Fuzija". Tokom pomenute stanke, nabujala »Fuzija* uopšteno govored, zahvaijujud masovnijoj posećenosti i proboju tzv. privatne inicijative — postiglaje rokadu s ovim Blues kiubom, preselivši se u veću i

pogodniju dancing/cabaret-salu Doma. No, i blues-kružok pod tim krovom dočekao se na noge: i ranije koristio je stari jazz-klub DOB-a s malom pozornicom i malim šankom, pa uspeo je da zadrži vrlo dobar ugodaj, možda odrekavši se tek tehnički zahtevnjjih video-programa. Dakle, uz prilično jeftine uiaznice i piće, u zadimijenom prostoru natiskanom stolovima, par stotina zagriženih ijubiteija uobičajenim sredom i četvrtkom uveče (21-01 h) i daije može da sluša dobar izbor svoje omiljene muzike s nosača zvuka, filovan nastupima uživo odgovarajućih bandova s beogradske, a i šire scene. Nastavljenaje i dobra tradicija da live-nastupi odvijaju se u 3 ne preduga seta s dovoljnim pauzama, kao što često je i u svetu, i da treći od ' njih bude otvoren za jam-session; ta' kođe, obe te večeri u istoj nedelji nastupaće isti sastav, i za veoma kvaiitetan početak sezone 1989/90. bili su to Jovan llić & Sirova koža, verovano najistaknutiji predstavnici beogradskog bluesa. Da je sve ipak O.K. znao sam kad tokom drugog seta grupa posetiiaca ustaia je i zaplesala uz žestoku svirku.

Dragan Kremer

„Sirova koža“, Robert Till i Jelena

STEVIE RAY VANGHAN AND DOUBLE TROUBLE

„In Step“

(1989, Epic/CBS ZKP RTV Ljubljana) Najzad, prvi put na jugoslovenskom tržištu imamo album, uz sve inovatore, ipak najboljeg blues/rock-gitaristu u užem smislu, dakle tradicionalnog, a ipak dovoljno modernog za osamdesete Stevie Ray Vaughana (dalje u ovom tekstu: SRV) i njegovog stalnog pratećeg sastava Double Trouble. Reprezem tajivni izdanak bogate škole Texas bluesa i ljubimac savremene blues publike, SRV ovaj LP napravio je posle duže stanke u karijeri njegov prethodni studijski, inače treći po redu je .Soul To Soul" (1985, epic/CBS) a zbog od narko-ovisnosti, i uopšte od posledica života mladalačkog gitar-heroja, figure koja s vremenom najčešće postaje petparački virtuoz-prioman za najšire krugove potrošača digestiranog bluesa. Kao takav, LP -In Step" (1989, epic/CBS ZKP RTV Ljubljana) za SRV ostvarenje je ne samo preobražaja, nego i povratka izvornim vrednostima, ličnim i muzičkim/blues, a poseban značaj stiče svojim srećom visokim kvalitetima, na više od jednog načina bliskim briljantnom Stevievom albumu — prvencu -Texas Flood" (1983, Epic/CVS)... čak su im i omoti donekle slični. Takođe, pošto stila i tehnike gitarskog umeća SRV zahtevaju više prostora i vremena nego što ih ovaj prikaz ima, veoma dobro je da -In Step" predstavlja SRV u pravom studijski sažete, pročišćene svirke, kompetentnog i specifičnog i pre svega vrlo dobrih pesama koje, da parafraziram Eric Claptona, nisu samo izgovor za soliranje, improvizovarqe. -House Is Rockine" i -ScratchnSniff klasični su blues-rockeri, pri čemu ima jednostavan a topao narativni tekst dostojan i Chuck Berrya. -Crossfire" potiče od Double Trouble i gotovo je soul, uvodeći pravu podršku diskretnih kiavijatura i minimalno doziranih duvača. Dalje crta iskustvene, produhovljene mudrosti na ovom ostvarenju vrhunac beleži kroz -Tightrope" (osvrt na sopstveni

profi životopis?) i .Wall Of Denial", a za skladno uobličavanje tog puno zasluga ide i Stevievom starom koautoru (verovatno više tekstopiscu) Doyle Bramhallu. Štaviše, veličanstvo pop-pesme ponekad zablista neočekivano, kao u .Wall Of Denial" (.Zid poricanja") koja bez natezanja može biti i o rušenju Berlinskog zida, ovih dana. Naravno, nisu izostale ni obrade, ovog puta sve 3 karakteristične iz Chicago-bluesa, nepretenciozno probrane manje poznate numere izvornih velikana, i odreda na nivou; -Let Me Love You Baby" Willie Dixona, »Love Me Darlin§" Howling Wolfa, i lagana »Leave My Girl Alone" Stevievog junaka Buddy Guya, s kojim još nije ostvario najavljenu saradnju. a obe strane .In Step" završavaju vlastiti instrumentaii takođe uobičajeni kod SRV, brzi -Travis Walk" i drugi, baladerski nežan .Riviera paradise" pun atmosfere malih harmonskih preliva i jazzy-prizvuka. »InStep", u odgovarajućoj produkciji marge poznatog Jim Gainesa, SRV i njegovog banda, jedne reprodukcije u trajargu od 41 minut, posvećen u meduvremenu preminulom John Hammondu, istorijski džinovskom lovcu natalente i producentu folka, jazza i bluesa, čije posleveliko otkriće i produkcija jeste baš SRV. Stevie Ray Vaughan, ponovo ukorak sa svetom i svojim životom. Kao pravi majstor.

Dragan Kremer

8