Arhiv UNS — Kultura
ĐAVO ODNEO MOJU GENERACIJU!
fovan Hristić,
pozorišni kritičar
Jovan Hristić pesnik, dramski pisac, profesor dramaturgije, esejista. Povod za razgovor su Pozorišni referati u kojima su (kao i u dvema prethodnim knjigama, Pozorište, pozorišteli Pozorište, pozorište II) sabrani osvrti na pozorišne predstave, koje Hristić objavljuje u časopisu Književnost od 1972. godine. Razgovaramo, dakle, sa pozorišnim kritićarom Jovanom Hristićem. Razgovaram sa pozorišnim kritičarom koji je ostao bez posla. Pozorišta nisu zatvorena, predstave se igraju, ali ti ne objavljuješ kritiku. To nije paradoks, već činjenica. Činjenica je ovo. Moja poslednja pozorišna kritika u časopisu Književnost izaći će u broju 11/12 za ovu godinu. To je, za sad, poslednji broj Književnosti koji će izaći. Prosveta prestaje da bude izdavačko preduzeće i samim tim prestaje da bude izdavač Književnosti. Ja se nadam da Vuk Krnjević negde kopa rukama i nogama da pronađe finansijera. Da li će u tome uspeti, ne znam. Ako uspe, ja nastavljam. Ako ne uspe, moja karijera pozorišnog kritičara je posle dvadeset jedne godine dvadeset jedan je zgodan broj: triput sedam gotova. Bio sam i ostaću veran Književnosti. Ako bih te parafrazirao, ti samo za izvesno vreme, nadam se, odlažeš posao u kome si imao prilike da činiš savršen zločin, budući da je „pozorište jedina umetnost koja ne može da se trajanjem suprotstavi kritici". Nije li taj zločin postao manje savršen otkako se predstave snimaju i čuvaju na filmskoj ili magnetoskopskoj traci? Ne. Evo zašto. Gledao sam predstave u pozorištu i te iste predstave na televiziji. Pre nekoliko večeri mogli smo na televiziji da vidimo predstavu Mara Sad Pitera Bruka, a ja sam tu predstavu gledao pre skoro trideset godina, u Njujorku, kad je ona bila hit sezone i u Engleskoj i u Americi. To su potpuno različite stvari. Na televiziji ili na filmu režiser snimi jedan detalj koji je u tom trenutku, u toj sceni važan. On na to ima potpuno pravo. Međutim, pozorište to je cela pozornica. U pozorištu je važno koliko ono što se dešava u junaku i što nam junak pokazuje toliko i ono
kako drugi reaguju na to što se dešava u junaku. Zamisli, recimo, „mišolovku" u Hamletu: da režiser snima samo glumce koji igraju komad kome je Hamlet dopisao dvadesetak stiho'va, da mi ne vidimo kako celo vreme kralj i kraljica reaguju na to. Jer, to je suština „mišolovke": ne igra putujućih glumaca, nego reakcija kralja i kraljice, reakcija Hamleta, reakcija Horacijeva. Dakle, pozornica je jedan ogroman prostor u kome je svako zbivanje važno. Televizijska ili filmska kamera izdvaja ono što je njoj važno, i gubi se ta slika celine. Pomenuo si Hamleta. Gledali smo neki dan zajedno Hamleta u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Na \kraju te predstave pojavljuje se Fortinbras u togi, sa „gorilama" u modernim odelima koji grubo odvode sa scene Horacija, onoga koji je trebalo da ispriča istinu o Hamletovojpovesti. tako Fortinbrasa vidi Gorčin Stojanovič. | islim da Fortinbras m ne m ° ra u(^e solarni junak koji |||||| 1811 dolazi da sredi stvari u Danskoj i iilll u ce i° m svetu ' p°' sle onih užasa koji su se dogodili, on iii iiiii iii m °^ e t> u^e i e ' ® ISt iil d an g rut) i osvajač. ® m iiS Nema kralja, nema iil iHI prestolonaslednika, nema kraljice Hil ® * —on dolazi i osvaja Dansku. Može i tako. Ali, ono što je u Gorčinovoj predstavi potpuno nepotrebno, to je ta mešavina različitih kostima. Neki su u savremenim odelima, neki su u kostimima iz šesnaestog veka, a Fortinbras je kao Aleksandar Veliki maltene. Onda, Ozrik koji škljoca fotoaparatom u sceni dvoboja između Hamleta i Laerta... To kao da je sislo sa stranica Theater heute magazina. To su nemačke izvodijade, da se komad bukvalno približi nama. Recimo, Rozenkranc i Gildenstern kao dva mafijaša! Nema nikakve potrebe za tim. Mi znamo da su Rozenkranc i Gildenstern dva mufljuza koji dolaze kao provokatori da izvuku iz Hamleta ono što kralja interesuje. Nema potrebe i oblačiti ih kao mafijaše. Fortinbras je, ipak, nezavisno od kostima koji nosi, onaj koji sklanja svedoka krvave povesti, na neki način vraća istoriju na početak. Ne izražava H se time, jednostavno, jedno osećanje vremena u kome živimo? Apsolutno. Ali mislim da bi se isti efekat postigao da su ta dvojica koji odvode Horacija bili obučeni isto onako kao što su obučeni kralj i kraIjica, i Ofelija, dakle u kostimu iz šesnaestog i sedamnaestog veka. Ovo je malo suviše eksplicitno. Malo režiser misli umesto nas, ne da nama da mislimo. To je ono što meni smeta u toj predstavi. Sad dolazimo na ono što si jednom rekao: da je pozorišni kritičar neostvareni reditelj ]a to mislim i danas. Za književne kritičare kažu da su neostvareni pesnici. Skerlić je bio veliki književni kritičar, a pisao je bedne lirske pesme. Ja mislim da je pozorišni kritičar neostvareni reditelj. Kad piše kritiku, on piše iz perspektive svoje režije tog komada, kako bi on to režirao. Ima verovatno onih srećnih trenutaka kada kao pozorišni kritičar, koji si neostvareni reditelj gledaš predstavu koja ti se čini da je režirana tvojom rukom.
Pozorište nam danas, upravo danas, treba više nego ikad. Pozorište nam treba zato da nam pokaže, ako ne ovu našu realnost kao nekakav moralni ili Ijudski veliki problem, treba nam da nam pokaže da ova grozna realnost i kojoj živimo nije jedina realnost, da mi ne pristajemo na nju.
ili liiako ne! Bilo bi neskrom\u\'Wš i i v i H|| |H| no da kazem koje su to HH |||| predstave. Prva k°i a mi ! ® ® P ada na P amet ' to su " Tri WsWs sestre " Otomara Krejče. Meni su to idealne Tri WKŠ sestre. Ja sam video razne an predstave ove Čehovljeve drame, ali nikad neću zaiil IHI boraviti Krejčinu predstaWs. ’Wik vu sa P rv °g Bitefa. Rekao ||| ||||sam: Gospode Bože, pa to je to! To je Čehov! To je Mš. ss%ko kod Čehova! I kad bih ja režirao opet moram da ponovim: neskromno je da se poredim sa Krejčom isto bih tako režirao. U tom slučaju, kritika jedne takve predstave dođe kao tvoja rediteljska izjava o predstavi. Tako nekako. Pre dvadeset godina igrana je tvoja Terasa. Tada si rekao da si hteo da \
napišeš komad o svojoj generaciji ko! ja je već bila prešla Danteovu „polo| vinu životnogputa"... ' Evo smo na pragu šezdesete godine... Možeš li da zamisliš komad o generaciji na ovoj trećiniputa? Ne znam više. ]a sam napisao Terasu... Ne mislim da je to dobar komad, nešto tu nije išlo, mada su neki kritičari vrlo lepo pisali o tome. Ali, nešto nije išlo. Ne znam šta. I posle Terase ja više ništa za pozorište nisam napisao. Ne pravim ja od toga ni dramu, ni misteriju, jednostavno slavina je presahla. Završio sj ako ćemo kod simbolike, sa komadom koji je za temu imao smrt. * Nešto sam tu probao, sa tom ženom koja umire... Čudno se sudbina poigrala sa glumi-
com. Glumica koja je u tvojoj drami tumačila lik mlade žerie koja je obolela od teške bolesti, ta glumica je posle nekoliko godina... —... umrla od te iste bolesti. To je strašno! A meni je užasno milo što je za tu ulogu Neda Spasojević dobila Sterijinu nagradu. Ona je to igrala sjajno. I ostaje mi jedno malo zadovoljstvo da sam uspeo da napišem dobru žensku ulogu, što je podvig u našoj dramskoj književnosti. Na prste se mogu izbrojati dobre ženske uloge u našoj drami dvadesetog veka. Glumica koja će tek oboleti tako je
Pa, iznenadi me, kako da me neiznenadi: Jovan Hristićsa suprugom Tatianom Lukjanovom (Snimio Branko Ignjatovicj
iMsnu
12