Arhiv UNS — Kultura

veštaj o übistvu Eshilovu Orestiju. Eshil je od toga napravio tragediju o problemu pravde: šta je pravda? Mi smo okruženi übistvima. Svakog dana čitamo u novinama o übistvima, o odsečenim glavama, o ne znam čemu, o jezivim stvarima koje nas potresu... E, sad, treba jedan pisac koji bi od toga napravio jedan veliki Ijudski, moralni, zoviga kako hoćeš, problem! Nego se pisci zadovoljavaju time da nam podnesu jošjedan izveštaj o tome šta se zbiva. BHža nam je, izgleđa, komedija. Jeste, ta je linija u srpskoj dramaturgiji neuporedivo jača. Šta je to? U devetnaestom veku imamo masu drama koje su pretendovale da budu tragedije. Šta je ostalo od toga? Ostali su Đura Jakšić i Laza Kostić, sa po jednom dramom. Tu važe neki fizički zakoni, verovatno zakon spojenih sudova. Kad u jednom sudu nema dovoljno tečnosti, tečnost se preliva iz suda u kojem je ima. Kad nema tragedije, onda komedija zauzima ceo prostor drame. Da li Srbi imaju posebnu naklonost prema komediji? ]a mislim da imaju. Oni su veliki podsmevači, ironizatori. Pogledaj samo naše narodne poslovice... Nušić je tu meni veliki primer. Nušić je jedan od najvećih naših i tragičara i komičara. Uzmi Ožalošćenu porodicu, pa i Pokojnika... Sterijini Rodoljupci i Ožaloščena porodica, to su u stvari neke naše tragedije koje su skrenule u komediju. Na kraju krajeva, i Duško Kovačević... I Duško Kovačević koji svoju poslednju dramu naziva Urnebesna tragedija. Jeste tema tragična, ali sve se odigrava kao komedija. Ne može da pobegne od komedije. E sad smo stigli na kraj svake komedije, mislim u našim životima. Sad smo na kraju svega. Ima Ijudi koji kažu: šta će nam uopšte pozorište? E, s tim se apsolutno ne slažem. Pozorište nam danas, upravo danas, treba više nego ikad. Pozorište nam treba zato da nam pokaže, ako ne ovu našu realnost kao nekakav moralni ili Ijudski veliki problem, treba nam da nam pokaže da ova grozna realnost u kojoj živimo nije jedina realnost, da mi ne pristajemo na nju. Onog trenutka kad bi prestale da se igraju predstave u Beogradu, to bi bilo strašno: u Beogradu bi zavladao

mrak gori nego kad nema električne! struje. Primer koji ja stalno navodim je ovaj. Pogledaj godinu u kojoj je izašao Kamijev Stranac. Devet stotina četrdeset druga. Godinu u kojoj je izašla Sartrova knjiga Biće i ništavilo. Godina devetsto četrdeset druga. Najsumornija godina okupacije u Francuskoj. Galimar je nastavio da izdaje knjige, Sartr i Kami su pisali, Francuska komedija je igrala predstave. i naše Narodno pozorište je igralo predstave... |||| naše Narodno pozorište je ig111 ralo predstave, ali su, za razliku od glumaca Francuske koHH medije, naši glumci posle oslobođenja išli u zatvor, ili su H|| streljani. Niko tada nije shvallll tio da su to bili Ijudi koji su od111 ržavali duhovni život nacije. 1111 Šta bi bio naš vek bez Bića i nilll štavila, bez Kamijevog Stran|||| ca, koji su izašli u gluvom doISI bu okupacije i pokazali da |||| francuska kultura i francuska iis misao postoje i da ih jedna okupacija ne može uništiti? Mi koji volimo pozorište, i oni koji prave pozorište, moramo stalno to dokazujemo: da jedno grozno, glupavo, iracionalno, surovo i prljavo ratovanje ne može da uništi duhovnu kulturu jedne nacije. Da li je, onda, trebalo održati Bitef? Ja mislim da. ]a sam se borio, kao predsednik Glavnog odbora Sterijinog pozorja, đa se Sterijino pozorje i ove godine održi samo zato da pokažemo da se kultura jedne nacije j ne može übiti apsurdima u politici. | Nikad neću da zaboravim kad je Mira Banjac na ovom Sterijinom pozorju primala nagradu Jovan Đorđević". Ona je govorila sjajno. Rekla je samo četiri rečenice od kojih ja pamtim jednu: „Možete nam uzeti i hleb, ali nam kulturu ne možete uzeti." Živimo u okolnostima koje nam strašno smanjuju duhovni prostor. Pretinam opasnostprovincijalizacije, u svim oblastima, pogotovo u pozorištu koje nije mobilna umetnost. Preti, i to je ono što je strašno. Mala je uteha da preti i drugima. Umesto da pokušamo na svaki način da stvorimo što širi duhovni i umetnički prostor, mi ga sužavamo, i delimo na sitne neke prostorčiće. To je apsurd. Valjda će doći i trenutak osvešćivanja. Nije reč ni o kakvoj jugoslovenskoj, južnoslovenskoj patetici bratstva i jedinstva. Reč je jednostavno o tome da je svakome ko nešto radi potreban i neko prema kome će se on odmeriti. Bez odmeravanja sa drugi- j ma nema ničega. Praznina i ludilo. Reći ću ti jedan detalj. Na jednom od ovogodišnjih filmskih festivala, na kome je nagradu, po svim umetničkim kriterijumima, trebalo da dobije Rade Šerbedžija, ona je dodeljena drugome jer je žiriju rečeno da je ne može dobiti zato što je strani državIjanin. To je koješta! Ja ću ti navesti jedan ( drugi primer. Sin mog dobrog prija telja je ovde, u Beogradu, diplomirao mikrobiologiju. Podneo je molbu da nastavi studije u Americi. Oni su ga pozvali da dođe na prijemni ispit za postdiplomske studije. I on se odjednom našao pred komisijom od nekoliko profesora od kojih su dvojica ili trojica imali Nobelovu nagradu. Jedan je bio Amerikanac, jedan je bio Kinez, treći je bio Crnac... Kad mi shvatimo da nije važno koje si boje,j koje si rase, koje si nacije, nego koli-| ko znaš i koliko umeš, onda će se nešto dogoditi u našem društvu. Menej savršeno ne zanima je li Rade Šerbe-j

džija državljanin Grenlanda ili je državljanin Hrvatske. Mene zanima je li on dobar glumac. Kako da lije uopšte moguće,obno-' viti kakvo-takvo pozorišno bratstvo, da kažem tu patetičnu reč? Ne znam. Pozorište je umetnost, koja se teško seli. Treba ogroman novac da jedna predstava dođe iz jednog grada u drugi. Treba platiti hotel glumcima. Trebaju vagoni i kamioni da se prebaci dekor. Ne znam kako... Možda bi u nekoj predstavi u kojoj glumci igraju u svojim kostimima, nemaju nikakvog dekora osim stola, dve stolice i jedne čaše na stolu, možda bi takvi beogradski glumci otišli u Zagreb i takvi, isti takvi zagrebački glumci, vrlo rado došli u Beograd. ]a u to hoću da verujem. Možemo pretpostaviti da ćemo jedno vreme, možda čak dugo vreme, biti osuđeni da živimo sami sa sobom. Bojim se da hoćemo, a to je strašno! Da živimo između Beograda, Kragujevca, Užica, Vršca, i da nam je to svet. Svaki svet koji se sužava je grozan. Onda nam ostaje da poželimo kao Jsidora: „Trebalo bi da svi možemo, kao Edip, samo koraknuti preko praga u donji svet, i bez šuma nestati". |||||||. reti nam, sa tim sužava||||||||| njem duhovnog prostora, da polako sahnemo. Jednostavno nema|j|| ||||mo prema čemu da se od- 1 merimo. Pogotovo ovde,; .r • fu Srbiji, gde smo u potpunoj izolaciji. Pogledaj šta su značila gostovanja engleskih i francuskih pozoHH rišta u Beogradu. Sta je 111 značio Bitef! Značio je 111l uvek suočavanje sa nekim « drugim idejama, drugim shvatanjima pozorišta, na ovaj ilil onaj način značio je podstrek da se i kod nas nešto menja. E sad, kad ne dolaze pozorišta iz Evrope kod nas, na šta smo osuđeni? Na užas! I Danas slušamo: Mi imamo nafte, šta će nam tuđa nafta! Većsutra mog- j

li bismo čuti: Imamo pozorište, šta će nam tuđe pozorište! To mene dovodi do besa. Ako ne mogu da dobijem časopise iz Njujorka i Pariza, da vidim šta se zbiva tamo, šta sam onda ja? Ništa. Sedim zatvoren u svoja četiri zida. Jedino što mi ostaje, to je da udaram glavom o zid. Ili da odeš u pozorište? Ili da odem u pozorište. Da završim pitanjem iz Prustovog Upitnika: Kakvo je sadašnje stanje tvoga duha? Očajno. Übijen sam ovom izolacijom. Ja mogu da podnesem da provedem zimu u hladnoj sobi, mogu da podnesem da jedem suvi hleb ikuvani krompir, sve to mogu da podnesem. Ali, da ne znam šta se zbiva u raznim delovima sveta u pozorištu, e to ne mogu da podnesem! To mi je strašno. Imaš uvek šanse da uđeš u neki lik da pobegneš od stvarnosti. Pa, ne mogu. Mogu samo da igram buđalu u svoja četiri zida. Bez tih . kulturnih informacija, kulturnih razmena, život postaje potpuno besmilen. Bar za mene. I to je dočekala tvoja generacija, posle onog Danteovog praga? Jeste. Mi smo do četrdeset osme živeli u takvoj izolaciji. Od onoga što se zbivalo u Evropi znali smo samo tendenciozno prepričane priče u našim časopisima, u našim novinama. Onda si, odjednom, posle četrdeset osme mogao da dobiješ sve informa-

cije, da kupiš knjige... Sećam se kako smo Vladimir Dimitrijević i ja u ]ugoslovenskoj knjizi kupovali Džojsa, Foknera... I sad ponovo treba da slučajno doznam da je izašla neka knjiga, a da ja ne mogu da je poručim. Pa, to je stvarno kako bi rekao pokojni Sreten Marić jezovito. Tu vrstu oskudice, na žalost, jedan deblji sloj stanovništva niti će osetiti, niti oseća. Nije to situacija samo kod nas. To je situacija u Francuskoj, to je situacija u Engleskoj. Sloj Ijudi koji se interesuju za ono što se zbiva u svetu svuda je tanak. Ali, taj tanak sloj Ijudi nije onemogućen da svoja interesovanja ostvari... Znam ja dobro da je francuskog malograđanina baš briga šta se igra u pozprištima u Londonu. Ali znam isto tako da Ijudi iz onog tankog sloja koje to interesuje imaju mogućnosti da, s vremena na vreme, otputuju u London pa da pogledaju neku predstavu, ili da neka predstava iz Londona dođe u Pariz. E, mi smo u tome onemogućeni. Sad ulaziš, recimo, u četvrti kvartai života. Počeo si sa kvartalom blokade i ulaziš u kvartal blokade... Šta je moja generacija doživela? Malo detinjstva pre rata, srećnog, ćetiri godine okupacije, onda četiri godine blokade, staljinističke, pa onda jedno otvaranje i neke godine lažnog prosperiteta materijalnog i sad, opet, godine blokade. Đavo odneo tu generaciju! ■

Razgovarao

Feliks Pašić

Ne ide Prospero u srećnu starost (Snimio Branko Ignjatović)

POŠTOVANI PROFESORE,

Veoma mi se dopada što svoje kritike pišete sa punom odgovornošću, u prvom licu, i što ne ostavljate ni malo sumnje u to da svaki Vaš stav može da bude sasvim lično mišljenje, koliko i opšte dobro. Vaše putovanje po pozorištu, koje ulazi u svoju treću fazu (prve dve su, naravno, Pozorište, pozorište I i Pozorište, pozorište Ilj i ovoga puta vodi unapred, ka modernom pozorištu, koliko i unazad, ka klasici, sve do Grka. Odlučujem da Vam napišem epistolu, što inače radim, no ovoga puta mi se ova forma čini sasvim primerenom Vašim tekstovima. U njima ne priznajete nikakvo nasilje nad pozorišnim tekstom, sa blagim prekorom govorite o dramatizacijama, ukoliko se pozorišno čitanje baš sasvim ne poklopi sa literarnim, kao u slučaju Danila Kiša i Ljuše Ristića (Misa u a-molu). Uopšte, sve kritike koje ste objavili u Književnosti od 1981. do 1986. i koje su sadržaj ovog trećeg, putovanja po pozorištu su, kako mi se čini, nastale između pozorišnog zdanja u kome se zbio umetnički čin i Skerlićevog, na putu kući, gde ponekad u zasedi, čeka neki od likova koje ste te večeri videli na sceni. Ma kako Ijupko ili začudno izgledali na sceni, u onoj Vašoj prepunoj knjiga radnoj sobi, iz Vaše knjige saznajem, ti likovi mogu da budu i veoma neprijatni, traže da im se jasno i glasno (bobu bob!) kaže šta su uopšte te večeri, i svih ovih godina, tražili (i, eventualno, našli) na daskama najpoznatijim od svih dasaka. OduševIjava me ono što je zlosrećni Laki iz čekajući Godoa napisao kad ga dovukoste do pisaćeg stola i zapovediše mu: „Piši, svinjo!" Uzimajući u obzir promišljanje problematizovanje radikalno mišljenje semantičke ekvivalencije... „vidim da

ste, sa Godoom, makar i Ljušinim, bili obojica au courant! H|ek posle čitanja knjige kakvi su ■ v |fVaši Pozorišni referati čovek se || uplaši odgovornosti kritičara koji H mora ne samo da izvesti svoje čii taoce šta se i kako dogodilo jedne večeri pod varljivim pozorišnim svetlima, već mora da objasni akterima u predstavi, a ponekad i piscu, koliko je nešto podražavalo dramsku radnju, koliko je to uopšte bilo u vezi sa njom. Vi-ste, profesore, nemilosrdan kritičar, no, utoliko, blago onima koje hvalite. Vaše reči hvale su istinite i dotiču tačno ono što hoćete da pohvalite. To je, smatram, redak i dragocen talenat. Tu najviše zavidim Nenadu Prokiću za koga imate samo probrane komplimente, i ja znam zašto. U toj vrsti tekstova (Metastabilni graal ), nije u pitanju „propitivanje sopstvene načitanosti", kako ima običaj da kaže Vaš miljenik, Mijač. Vi volite da je nešto po meri, ispunjeno smislom, u formi koja to prati bez napora. I tu ste očigledno, u pravu. Ako se neko ne slaže sa Vašim sudom, može i da ne čita ovu knjigu. Ostaće uskraćen za mnoge korisne informacije, propustiće da se uveri u to kako je lako pisati o onome što čovek poznaje, a ja lično smatram da je čitavu ovu knjigu vredelo pažljivo čitati zbog mnogih asocijacija koje na papiru prođu za tren, a u sećanju traju dugo. Ja sam oduševljena Vašom opaskom da je Jovanča Micić iz Nušićevog Puta oko sveta, u stvari, Per Gint. I jeste. Sigurna sam u to. Spremni i željni čekamo četvrto putovanje u galaksiju.

Bivša Vam učenica

Dragana Bošković,

s poštovanjem.

lißsmcmM