Arhiv UNS — Kultura

POZORIŠTE POSTOJI, NEGO TEBE NEMA

Pokidane su, vele, veze i 1 kontakti, kulturne komunikacije sa svetom, prete užas i pomrčina provincijalizacije i propadanja u prošlost. Obnovićemo, kako-tako i kad-tad, veze sa Svetom, samo ako ne budemo pokidali veze sa mozgom koji rida i srcem koje krvari.

18. oktobar 1992. nedelja \ anas mi ističe još jedan rok, ■ obećao sam FP odgovor na * JjpjSj, zaludnu anketu „Pozorište i ! ■ Mizolaeija", ili „Pozorište u I ■jzolaciji", ako sam dobro za-1 Slpamtio temu. Umesto koli-1 Hko-toliko sređenog i pribra||y||| nog odgovora, ne mogu druW go da ponudim FP osim ono MW šta ću danas, zbrkano i nasumice, upisati u „Zelenu svesku", svaštaru. I to „rešenje" je, dabome, već deo odgovora na anketu, koja se mogla i tačniie, oštriie nasloviti, reciiuu. „rozoriSte i zbrka, ova". (Makar bio dosadan, kao dobri Pjero Sarloti u Don Žuanu, uvek kad me spopadne najgore, mumlam njegov kalambur: „Govorim ti neprestano jedno te isto, jer je stvar neprestano jedna te ista; i da nije neprestano jed-| no te isto, ne bih ti ja ni govorio jedno te isto".) Stvarnost, zbrka, ova. Pre nekoliko dana sam jednim pismom tešio BĆ (koji je tamo gde je isto istijato kao i ovde, zbrka) da ovo oko nas, s nama, u nama, i mi sami, sve zajedno, i nije Stvarnost, nego je Nestvarnost, ali stvarna. Jer, da bi nešto bilo Stvarnost, njen deo iii otpadak, moralo bi imati makar malo svojstava i bilo kakve dimenzije. Uostalom njemu (BĆ) prihvatljivi Muzil (drži ga uvek blizu, kako podsetnik) odavno je utvrdio da postoji „čovek bez svojstava" koji mora da je iz „stvarnosti bez svojstava", iz Zbrke. (Gospode, kako je lako nizati budalaštine, kao brbljati. Nećeš valjda, magarče, izostaviti ovu, jedinu pristojnu, rečenicu? Ona će najbolje pristajati.) Naša zemlja (Stvarnost? Nestvarnost? Nestvarna stvarnost? Stvarna nestvarnost? Zbrka? Svejedno.) propala je, ali ne prestaje da i dalje propada. Narod kao organizovana zajednica, država, poredak, sve ustanove parlament i vlast, vojska, sud, banka, sređena trgovina, saobraćaj, pošta, bolnica, univerzitet, škola, grobIje... nabrajaj sam do kraja i ne preskoči pozorište mi zajedno s njim, sve je pro-pa-lo (~nek propadne, nije šteta"), ali ne prestaje da i dalje, već sasvim propalo, propada. (Da unište i poslednju nadu i utehu da bi možda smrt mogla biti kraj patnjama i kakav-takav spas, na bosanskom gubilištu Svega razglasili su dai i leš još dugo oseća bol i poniženje, još kako; zbog toga se naslađuju leši-

nari, masakriraju mrtve, übijaju übijene po sto puta.) U propadanju ne propadaju jedino propalice. (Dosta, Pjero! Ne bih ja jedno te isto da nije jedno te isto.) IP| znam ishod ankete „0 pozorištu u izolaciji", zajedno sa mojim i ovakvim prilogom u njoj: pozorište, sa svojom oholom, ravnodušnom i paii ii ralelnom istorijom i milenijumskim iskustvom sa svim i : ; svačim, sve je preživelo i od „ jsvega se okoristilo, dabome. m liOabome, ako pod razmaknutim i maglovitim pojmom pozorište podrazumemo ono „nešto večito", od već ovde pominjane „nestvarne stvarnosti", koja je neuništiva, jer je nestvarna. (Opet, opet!) I primera će se naći, koliko treba od dekameronskih pirovanja u doba ćume i zarobljeničkih i robijaških pozorišta (kažu, ako ne lažu, na Banjici su osuđenice na smrt spremale neki Nušićev komad: Kočić je Sudamju zamislio baš kao korisno pozorište u kazamatu kako da se doskoči sudiji) do bezbroj lekovitih, ali i zaraznih, uprizorenja u bezdušnim ludnicama. Ali, pozorište ustanova kao druge

ustanove takođe je propalo i takođe nastavlja da propada; to što se ovde-onde nešto još miče i koprca, nije znak života, nego ropac. (Sme li čovek svoje rđavo raspoloženje i odvratna otkrića i saznanja da deli sa drugima?) Brinem što ću se obrukati pred FP, probaću da tom pristojnom čoveku pristojno odgovorim. OK! A ituacija „Pozorište u izolaciji" ■ maskira nekoliko još groznijih . situacija: „Pozorište u društvu ||| ’’ bez poretka", „Pozorište u be|||| di" itd. Ili još strašnije, kon\ kretnije: „Pozorište u Sarajevu, ’|||Tuzli, Mostaru, Banja Luci i |yi| Zenici". (U svakom od njih su H nekad igrali moje naivne komade, u Tuzli i prokleto, proročko Prenoćište. Eh, kako smo bili srećni!) Po podmuklom dogovoru, maločas (šest i deset), radio B 92preuzima emisiju BBC na srpskom jeziku gradonačelnik Sarajeva (Muhamed Kreševljaković) u Londonu, traži pomoć i užgred se zauzima za svoju političku stvar (ili obrnuto?), kaže da su u nesrećnom gradu za vreme opsade održane i dve pozorišne premijere! Eto kako nastaju mitovi, kad ovo

jednom mine, „dve premijere u ruševinama" postaće, još jedan, dokaz da pozorište može i u najcrnjoj pošasti... Sta može? A „Pozorište u Beogradu"? Mala li mu je njegova nevolja, mora li da deli sarajevsku nesreću? Mora! Kako je prihvata i deli? Koji se komadi igraju i pišu? Kako se igraju? Ko ih gleda? Zašto? Šta traži i čemu se nada? Zar zaista tohko bole kazne i restrikcije, izolacija i blokada? Pokidane su, vele, veze i kontakti, kulturne komunikacije sa svetom, prete užas i pomrčina provincijalizacije i propadanja u prošlost. Dabome, boli; aii, Oče, „sada druga drama teče". Obnovićemo, kako-tako i kad-tad, veze sa Svetom, samo ako ne budemo pokiđali veze sa mozgom koji rida i srcem koje krvari. Najbolje bi, brate, bilo da večerasj odeš na lice mesta, u pozorište. Šta se \ daje? Narodno Divlja patka, JDP Knez Pavle, Mario i mađioničar, Atelje Mravlji metež, Teatar T Noć ludaka u gospodarskoj ulici, Zvezdara Đeneral Milan Đ. Nedić, Boško Buha Uspavana lepotica, Radović Mladić F. M. Dostojevskog, Malo pozorište Čika Bajkine bake, Pinokio Ah, šta sve mora

jadno dete!, Puž Brankov urnebes, Dom sindikata Tamo daleko je sunce, indexovci, SNP Novi Sad Bela kafa. Biraj! Kako-tako, pozorište postoji, nego tebe nama. ■

Slobodan Stojanović

Stvamost? Nestvamost? Nestvama stvarnost? Zbrka? Svejedno: Branislav Lečić - Hamlet (Snimio Branko Ignjatovič)

VEČERAS NEMA PREDSTAVE?

Neko će vas uoek dočekati na oratima i reći: „Hvala što ste došli, uđite!"

J’ injenica da je svako istorijsko razdoblje dužno za sebe izno va izmisliti nacrt duhovnosti, te da je jedna od najdelotvor nijih metafora za taj nacrt umetnost, ponekad može delovati kao cinizam. Beket je tvrdio da bi se umetnost morala odreći svih nacrta na planu izvedivog. Nasuprot njemu, u Obućarima Vitkaci piše o istoriji, politici i revoluciji, instalirajući isti jezik za sve svoje junake, bez obzira na socijalni status i milje iz koga potiću. U didaskalijama Hamlet-ma šine Hajner Miler beleži: „Hamlet navlači oklop. Sekirom cepa glave Marksa, Lenjina, Maoa. Sneg. Ledeno doba". j Doba je, uistinu, ledeno. Ideje i ideologije su zamrznute, mišljehje je stalo. „Danas sam umro", rekao bi neki Bodrijarov junak, „otputovao ka svetlosti*. Pa ipak, pre vlastitog totalnog : opoziva, moramo uspostaviti nacrt j za očuvanje neslaganja. Jer, traganje 1 za izlazom iz krvavog kolopleta istorije stiže uvek do svog (privremenog) | kraja. Put do ovog, prečicom, podraI zumeva intenzitet namere, virtuelnu , tačku koja jeste sklonost, opsesija, že-