Arhiv UNS — Listovi osnovnih škola

Moje razmišljanje pred slikom druga Tita

Stojim pred slikom druga Tita i razmišljam o njemu. Gledam ga. Srednjeg је rasta. Njegove oči blago gledaju, a on kao da je u pokretu. Kao đe će sada da se umeša medju nas i da nas zagrli. Pogled mu je srećan i kao đa se smeši na nas, jer se raduje što možemo mirno i nesmetano đa učimo. Učenje naše ne remete povici nemačkih stražara, buka aviona i pevanje nemačkih vojnika. Mi imamo njemu da zahvalimo па mirnim i srećnim danima koje provodimo, Koliko puta, kad sam obeshrabrena, ja pogleđam sliku i odmah se osetim hrabrom. Neki put pred pismeni, kada sam uzrujana, poglegam u sliku i odmah se smirim, jer Tito kao đa mi go-

vori: ~Ne boj se, devojčice, sve će biti dobro“. Posle tog nemog razgovora sa slikom ja se smirim i spremna sam i najveće teškoće da prebrodim. Pogled па sliku druga Tita mi pomaže u svemu, Kada se Ijutim i hoću nekog da udarim, njegov blagi pogled me smiruje, Kađa me nešto muči, stanem pred sliku i u mislima mu se poverim, a on kao đa mi ođgovara i savetuje me. Njegove oči budno motre i paze da nam tudjini opet na upadnu u zemlju. Stojim pred Titovom slikom i u mislima mu se zahvaljujem na slobodnoj đomovini i blagostanju koje njegovom zaslugom i zaslugom drugih znanih i neznamh junaka mi uživamo. Leković Vladislava,

VII h

Poseta majci paloga heroja

Bilo je to o prošlogodišnjem zimskom raspustu. Sneg je vejao i obasipao grad divnim krupnim pahuljama. Moj brat i ja smo se uputili u posetu majci paloga heroja Koste Šokice. Bili smo ponosni što je nastavnica odredila baš nas dvoje da posetimo tako veliku ličnost. Zakucali smo na • vrata i pomislili: kako može da izgleda njegova majka? Sigurno je jako stara i oronula, Odjednom su se vrata otvorila i pred nas je izašla stara, ali ponosna i izdržljiva žena. To je ta Tčnost za mene tako uzvišena, o kojoj sam mislila da je oronula. Da, to je опа. Ušli smo unutra. Majka je pričala 0 ilegalnom radu svoga sina i па kraju nam je pokazala Kostinu sliku. Za sve vreme pričanja majka nije ni trepnula, niti joj je ijedna suza kanula. Majka je biia ponosna što je njen sin đoprinosio oslobođenju naše zemlje. Ja sam tađa pomislila; ~Dok je takvih plemenitih i jakih majki, uvek će u našoj zemlji zračiti sloboda.“ Posle dužeg prijatnog razgovora sa majkom paloga heroja Koste Šokice, zahvalili smo se i otišli kući.

Višhjić Ljiljana

VHb.

ТОГА ДАНА

Тога дана сам желео да се одмарам на обали Дунава. Желео сам да ми немирна река исприча један догађај. И гле, она је причала. Hoh. Ветар диже талзсе. Дунав бесно удара о прамац чамца. У чамцу мукла тишина, само понека другарица дубоко уздишући ремети тај мир. Светионик на Дунаву се једва види кроз густу маглу. Сремци затегнутих мишића боре се са таласима, Сваких десет минута рефлектор прелази својом светлошћу преко Дунава и сваких десет минута транспорт очекује ватру са банатске стране. Минути пролазе као часови. Сремска стрзна се још не види. Поново рефлектор. У једном- тренутку светлост прелази преко чамца. То је било сасвим довољно да Немии са друге стране отворе ватру. Куршуми као неке свтлеће зоље прелазиле су преко глава бораца. Са крме се чује довикивање: ~Метак је пробушио чамац!“ Вода поче да улази у чамац. Beh је до чланака. Паника је обузела људе, а поготово другарице, Људи су грозничавом брзином почели да ваде воду из чамца, Један омладинац пада. Неки вичу да су рањени. У брзини људи не виде шта раде, гурају једни друге што проузрокује још веће љуљање чамца и повеђава улазак воде. Сваки мишић и сваки живац били су на опрезу. Сремци удвострученом снагом возе чамац. Најзад сремска обала, Ускоро је чамац приспео на обалу. Исцрпљени људи тетурају се no сремском жутом блату У даљини су се видела светла. То је дало нову снагу борцима да истрају још мало. Уморни и исцрпљдни убрзо су ушли у село где су их сељаци срдачно и са одушевљењем дочекали. Те слике су ми играле пред очима док сам седео на клупи и посматрао немиран Дунав. Ускоро је почела да пада тама на земљу и сребрне неонске светиљке почеле cf да расипају своју светлсст. Полако сам кренуо кући.

Радиша Живанов,

viiu

Novi Sad

Xovi Sade, mili grade, u teb’ sam se rodio, o tebi sam ja učio, o tebi sam Eborio. 0 tebi sad svi pričaj'u 1 o tebi mnogi znaj'u. Mnogi su tvoj'i sinovi dali šivote svoj'e, da bi danas u tebi bilo svima bolje, ' Kad se igram i kad spim, ja te volim srcem svim.

Duško Dimitrov,

ДЕЧIИ ЛИСТ