Arhiv UNS — Listovi osnovnih škola

НЕЖНОСТИ И ЛЕПОТЕ

Друг другу је као петокрака на глави, Друг другу је као брат брату, Друг другу је као друг другу.

Дејан Аћимовић, VIII ОШ „МОмчило Живојиновић“, Младеновац

ХОЋЕМО ДА СВУДА ВЛАДА МИР

Ако је човек рођен да живи, да ствара, да друге људе воли, ако је против зла и неправде, зашто да другом наноси боли. Ако се поштује рођена земља, ако се своја слобода слави, зашто се туђа груда срамоти, зашто се туђи мир скрнави? Ненад Стојановић, VIII ОШ „Момчило Живојиновић“, Младеновац ЊОЈ Имала је зелене очи, смеђу косу, и волела је Лорку. Њено име није важно, јер траје, а ње нема, као ни Лорке.

Знам да је носила зелене цветове на Лоркин гроб, зелене, као и младост. Девојке више нема, али ћете срести Зелене очи, зелену младост као и у Лоркином стиху: „Зелено, волим те, зелено“. Славица Стефановић, VIII, ОШ „14. октобар“ Кнежевац ДОЛАЗИ ЗЛАТНА ЈЕСЕН Долази златна јесен, са њом и зрело грожђе, Једимо га, да будемо чврсти као гвожђе. Сазреле су јабуке црвене ко булке, Беримо их, беримо их, не штедимо руке. Аница Јаковљевић, VI ОШ „Моша Пијаде“, Врдник НОЋ Погледај ноћ прелепу ову и слушај како ветрови зову. Јован Колуаб, VIII ОШ „Жарко Зрењанин“, Вршац

МАЈКА СИНУ Запјевај, као срећна прољетна птица, даруј изобиље, као родна година, топло све обрађује, као сунце, освјежи и напој као вода. Нека те краси ширина и дубина близина и топлина и слобода! Хазим Куловић, Нови Београд МОЈ СТАРИ ДОМ Кроз грање тужне, оголеле врбе, пада сит на јесења киша. Још пет дана ... још три ... још један. Ближи се

дан када треба старој кући рећи збогом. Весеље влада мојим срцем. Селим се у велику кућу са стотину прозора. Једва чекам да уђем у њу, да закорачим првом стопом и да јој пружим руку. Како не бих била срећ на, та око мене су све моје другарице и другови. Али између мене и четвороспратнице стоји жуто обојена кућа. То је био мој стари дом. Његови прозори као тужне очи старе баке, загледаше се у мене: „Зар си ме заборавила? Зар си заборавила дане детињства? Жврљала си по мојим зидовима, прстима на моченим мастилом мазала си прозоре. Зар се не сећаш?“ Тужно сам је посма трала. Не, никада те нећу заборавити, родна кућо. Живећеш у мом срцу вечито. Када будем велика причаћу својој деци о кући мога детињства и среће о кући која тада можда неће ни постојати.

Ана Мамчак, VI ОШ „Станислав Сремчевић“ Крагујевац

ИГРА: Драган Стојаков , ученик ОШ „Петар Петровић Његош Зрењанин