Arhiv UNS — Listovi stranaka

OSVAJANJE DEMOKRATIJE U SRBIJI

Lažni izgovori da bez sloge nema slobode, a sloge nema u višestranačkom sistemu - Predstavnidki sistem uveden Namesnidkim ustavom 1869. godine - Od posrednih izbora javnim glasanjem, do neposrednih і tajnih

Osvajanje parlamentamog politidkog sistema і demokratskog društvenog uređenja u Srbiji otpodelo je obrazovanjem prvih modernih političkih stranaka krajem sedamdesetih і podetkom osamdesetih godina prošlog veka. Kao godina osnivanja za sve tri političke straake u XIX veku mogla bi se, s formalno pravnog gledišta, uzeti hiljadu osamostotina osamdeset prva, u kojoj je njihova delatnost biJa і službeno odobrena. U decenijama koje su tome prethodile, političke stranke nisu mogle postojati ne same zbog nedovoljno razvijeoih društvenoekonomskih odnosa і ne sarho zbog apsolutističkih politidkih sistema nego і zbog, s njim povezanej vladajude ideologije o neophodnosti društvenog jedinstva u Srbiji. Nadonalno jedinstvo, nužno za ostvarenje nacionalnooslobodilačkih zadataka zemlje, vladajudi faktori zloupotrebljavali su redovno kao izgovor za zavođenje svoje unutrašnje politidke Stege. I onda kada su, kao u sedmoj deceniji ХГХ veka, počeli sazrevati druStveno-poütidki uslovi za pojavu partija, vlade su u Srbiji zabranjivale і progonile svako opozidono okupljanje і pokušaje organizovanja, uvek pod istim lažnim izgovorom da bez sloge nema slobode, da je ona uslov napretka, da je jedino u slozi spas, і si. Rešeni krajem osamdesetih godina da pristupe organizovanju prvih modernih politidkih stranaka u Srbiji, Napredne і Radikalne, njihovi osnivači, mladi intelektuald pretežno školovani u inostranstvu, našli su da je potrebno ukloniti najpre і tu ideološku smetnju. Zato su, okupljeni oko lista Videlo, odluöli da se u prvim brojevima tog svog organa, januara 1880, pre svega obradunaju s onima koji su vazda tražili і preporudvali slogu u poütici. Ті koji traže slogu - objaSnjavali su 'Videlovd" - traže je samo kao pernod sebi, protiv suprotne stranke. Sloga je, і to vedita sloga, u razlidnosti, a ne u odricanju kritike і u proklinjanju і najpoštenije і najnaprednije borbe, u podvrgavanju naSih uverenja nečijim drugim. Život і rad javno uređenih političkih stranaka nisu sejanje nesloge, stavljanje prepreka narodnom životu і napretku. Sve ustavne države savremene Evrope zasnovane su na glavnoj osnovid uredenih stranaka, itd. S pravno-političkog gledišta, pojavljivanje modernih politidkih stranaka omogudeno je bilo tek uvođenjem predstavnidkog sistema u politički život Srbije, tj. 1869. godine. Srbija je te godine, po tzv. Namesničkom ustavu, dobila predstavnički sistem, tj. ustanovu skupštine kao izbornog narodnog predstavništva koje se redovno sastaje. Po tom su ustavu bili predviđeni redovni poslanidki izbori svake trede godine, a sastajanje Skupštine svake godine. I, što je još važnije, Skupština je dobila pravo izvesnog udešća u donošenju zakona, koje dotle nije imala (nijedan se zakon, naime, nije mogao izdati a da prethodno ona o njemu ne da svoje miSljenje). Takav novi karakter Narodne skupštine u sistemu vrhovne vlasti u Srbiji zahtevao je і pretpostavljao pojavu modemih politidkih stranaka; njihovo organizovanje і rad bili su posebno regulisani і zakonom od januara 1881. godine. Jednom osnovane, politidke stranke preuzele su borbe za osvajanje demokratije, duge і desto žestoke, како među sobom, tj. one napredne protiv konzervativnih і nazadnih, tako і one protiv vladaoca, drugog ustavnog faktora u monarhiji. Posebno mesto u tim okrSajima imale su borbe za dono-

šenje novog ustava, naprednijeg od "namesnidkog", u kome bi bio predviden і osiguran potpuni parlamentami režim, a prava і slobode gradana bile mnogo bolje osigurane. Pošto su u predstavnidkom sistemu sastav і funkcionisanje Narodne skupštine u najvećoj meri zavisili od poslaničkih izbora, od toga u kojoj su meri izbori pravilno obavljeni, to je izbomi sistem, određen pravnim propisima і u praksi, bio veoma znadajan; oko njega su zato vođene žestoke stranadke borbe. Prema Ustavu od 1869. godine і Izbornom zakonu od 1870, izbori su bili pretežno posredni (preko poverenika), a obavIjani su javnim glasanjem. Zahvaljujudi upornoj borbi, uglavnom Radikalne stranke, to je u Ustavima od 1888. і 1903. bilo regulisano znatno bolje; po tim su Ustavima izbori bili neposredni a glasanje tajno. Medutim, u praksi bilo je najznadajnije da, osim toga,

izbori budu і stvarno slobodni, tj. obavljani pre svega bez mešanja policije і bez pritisaka policijskih organa і drugih faktora na birače. A takvi, slobodni izbori bili su prava retkost u političkoj istoriji Srbije XIX veka. Važilo je skoro kao nepisano pravilo da, putem viže ili manje neslobodnih izbora, većinu dobija ona politička stranka koja je u vladi, koja je raspisala і koja sprovodi izbore. U borbi protiv vladalačkog apsolutizma u lieu poslednja đva Obrenovića, і u borbi za osvajanje parlamentamog sistema і demokratskih ustanova u Srbiji, najborbeniji і najpožrtvovaniji odred bila je Radikalna stranka. Ona je, kao najbrojnija і najaktivnija politička stranka u Srbiji u poslednjim decenijama XIX veka, dala і najviSe žrtava u toj borbi. Njena zasluga na političkom polju u XIX veku nije samo u pobedi, koja je, u krajnjoj liniji, doista bila njena, nad poslednjim vladaocima iz dinastije Obrenovića і u izvojevanju najmodemijeg srpskog ustava u XIX і XX veku, tj. Ustava od 1988. odnosno 1903. godine. Njena zasluga je і u uvođenju u punoj meri naroda (plebsa) u javni život, u podizanju njegove političke svesti, a u političkom aktiviranju mase seljaštva u Srbiji, njihovom uključivanju u borbu za demokratiju. Na privrednom planu, radikali su, doSavši na vlast, radili živo і energično na zaštitu domaće industrije, ali istovremeno і na privlačenju stranog карі-

tala u srpsku industriju і na pomaganje privrede uopäte. To su dinili svakako u uverenju da je privredno jada і privredno emancipovana Srbija preduslov ne samo njene spoljne nacionalne і politidke samostalnosti, nego і uslov pravih demokratskih promena і odnosa u njoj. Liberalna stranka, stvarno najstarija stranka u Srbiji, imala je svoju svetlu predistoriju. Tu su predistoriju dinili mladi intelektualci školovani u inostranstvu koji su još 1858. na Svetoandrejskoj skupätini pokušaU da ostvare glavne tadke svog programa, za koji su se і pre і za vreme skupätine boriü; privredne і politidke slobode u Srbiji, odnosno nemešanje države u politidke odnose gradana. Stranka, koju su desnidari medu liberalima, s Jovanom Ristidem na delu, podeli da izgraduju deset godina kasnije, nosila je naziv Liberalna, iako bi

teško mogla s punim pravom da nosi to ime. Pa Ірак ona je, a pre svega njen vođ Ristid, koji je u to vreme bio kneževski namesnik, najviše zaslužna za donošenje Ustava po kome je, kao što pomenusmo, zaveden prvi put predstavnidki politidki sistem, і po kome su u Srbiji svake godine održavane narodne skupštine, birane svake trede godine. Time su überall, ako ne širom otvorüi vrata narodu da ude na politidku pozornicu, a ono mu - kako de to kasnije neko siikovito redi - ta vrata odäkrinuü. Na taj nadin su Ristidevi liberali, і pored destog nepoštovanja і zloupotreba prava u dugim razdobljima svoje vladavine, doprineli demokratizaciji zemlje, pomogli і seljačkom narodu da uđe u državne poslove. I među istaknutim političarima iz tabora konzervativaca bilo je nekih pojedinaca koji su pokatkad zastupali liberalne ideje і zalagali se za izvesne demokratske і parlamentarne odnose u Srbiji. Zaslužuje da se među njima posebno pomene Jovan Marinovid, koji je, posle diplomatske і pravničke karijere, postao 1783. godine predsednik konzervativne vlade. Tom konzervativcu pripada čast da je prvi, 1873. godine, pokušao da se u Srbiji zavede, u praksi, parlamentami sistem. Pošto se Skupština najpre nije složila s njegovim predlogom kandidata za predsednika Skupätin Marinovid je ponudio ostavku, jer -

objašnjavao je poslanicima - "mi tako ponjamo (shvatamo) naše položenje da ako ne uživamo podpuno poverenje narodne skupštine, mi ne možemo polezno і korisno raditi pred skupštinom kao organ vlade”. A kad je sledeće, 1874. godine (pošto mu je Skupština odbila ranije ponuđenu ostavku), Marinović opet postavio Skupštini pitanje da li uživa njeno poverenje (iako po Ustavu nije na to bio obavezan), đobio je na glasanju većinu od samo tri glasa. Tàko slaba većina bila je za njega sasvim dovoljan razlog da ovog puta podnese knezu neopozivu ostavku svoje vlade. Među mladokonzervativcima nalazio se, na primer, і Aćim Čumić. On je, kao ministar u Marinovićevoj vladi, 1873. godine izdao okružnim načelnicima naredbu da ne čine nikakve smetnje slobodi misli, govora і štampe, jer su te slobode - kako ih je obrazložio - "pouzdani pokretač svakog ozbiljnog і istinskog napretka". (Inače talentovan, Čumić će, međutim, kasnije biti često nedosledan u svojim političkim stavovima.) Kasniji naslednik konzervativaca і mladokonzervativaca, Napredna stranka, donela je u prvim godinama svoje vlade, 1881-1882, više liberalnih političkih zakona. Njima je і ona, ma koliko da je sa svoje kasnije vladavine po zlu ostala čuvena, doprinela stvaranju demokratske klime u zemlji, a njeni liberalni і demokratski zakoni iz prvog perioda ostaće kao osnovica koja će olakšati і kasnije borbe protiv apsolutizma, jer će se na njih moâ uvek pozivati kao na nešto u političkom ävotu zemlje jednom ved postignuto, ostvareno. Rečju, pored Radikalne, і druge dve političke stranke (Liberalna і Napredna) imale su svoj deo zasluga što je kroz političko-stranačke borbe u XIX veku Srbija uspela da, posle prevrata 1903. godine, ostvari parlamentarai demokratski režim. Ne gubimo iz vida odredene slabosti і teškoće tog demokratskog režima u periodu od 1903. do 1914. godine, poretka koji se ponekad vidi і kao "Periklova era" Srbije. Ne zanemarujemo tadašnji spoljašnji pritisak na Srbiju і stalne pretnje od strane AustroUgarske. Ne zaboravljamo na pojave strančarstva, tj. stranačke zagriženosti u političkom životu Srbije tog vremena, zatim desto neslobodne izbore, pa і oligarhijske tendencije u njenim političkim strankama. Ne ispuštamo iz vida ni karakteristično ometanje demokratskog razvitka od strane vojnih krugova і jedne grupe ofidra - zaverenika (kasnije popularao prikazate kao "Craa ruka"). Međutim, і kada sve te slabosti і nevolje uzmemo u obzir, moramo konstatovati da je tada (a) Srbija bila ušla u jedan period demokratskog, parlamentarnog razvitka, u kome su bila poštovana politička prava і slobode građana u znatno većoj meri nego do tada; (b) Monarhije, postigla brži razvitak і pozitivne rezultate, a da su njene finansije bile tada potpuno uravnotežene; (c) da je na polju nauke і kulture dostigla bila zavidan napredak; (d) da je u balkanskim ratovima Srbije, oslobađajući delove srpskih zemalja, ostvarila і gotovo dvostruko teritorijalno uvećanje, a s njim і veće privredne і druge mogućnosti; (e) da je njen medunarodni ugled značajno porastao; (f) da je, posebno za dobar deo stanovniStva jugoslovenskih zemalja Austro-Ugarske, Srbija postala privlačna kao mala ali uzoma, slobodna, demokratska država.

Dragoslav Janković

Napomena: ovo je odlomak iz neobjavljene knjige o političkim strankama u Srbiji XIX veka

POLITIKA

DEMOKRATUA DANAS