Arhiv UNS — Listovi stranaka

PISAC U HAOSU SVETA

Danaânjem piscu, dakle, ostaje jedno Jedino pouzdano saznanje; da nijedan od puteva koje će izabrati nije bez opasnosti; da svako traženje Apsolutnog і svaki pokušaj globalnog rešenja vodi u redukcionizam, dok zatvaranje u "zvučnu tišinu” jeste zloupotreba dara koji mu je Bog dao. Kao Buridanov magarac, pisac danas stoji između te dve mogućnosti: da se baci u borbu za Principe iii da obraduje svoj vrt. Izabere li prvi, on je na neki način izneverio literaturu; izabere li drugi, ostaje mu permanentno kajanje da je proživeo svoj vek uzalud, і da je izneverio svoj dar.

Sama činjenica da se pitanje "Kakva je otvorenost pisca prema državi?" nameće s takvim intenzitetom ne samo u poslednjih četrđeset posleratnih godina, nego dobrim delom već negde od dvadesetih godina ovoga veka, svedoči jednako o njegovoj aktuelnosti koliko і o nekoj nelagodnosti koja se kao zla svest javlja kod pisca svih kontinenata. To pitanje je zapravo priznanje naše nelagodnosti і sumnje u smisao svega našeg pisanja: Zašto pišemo, za koga pišemo? Nije li pisanje uzaludan і besmisJen posao? Da Ji je і šta je uradila iiteratura u našem veku? Da li je svojim delovanjem doprinela ovom žalosnom slanju u ko]em se svet danas nalazi? Da li, dakle, nosi na sebi krivicu і istočni greh totalitarizma, ratova, verske і nacionalne netrpeljivosti, bede, gladi, zagadenja planete? Ili je, naprotiv, svojim podzemnim, jedva vidljivim delovanjem uticala koliko -toliko na to da to stanje ne bude još gore, і nije li na neki naön doprineia pozitivnim vrednostima čovečanstva: demokratiji, slobodi, traženju istine? Nije li, u jednu reč, literatura büa і ostala u haosu istorije nekom vrstom lux in tenebris? Odgovori na ova pitanja, kao što vam je poznato, bili su, u raznim prilikama і okolnostima, intonirani ođveć optimistički ili su, naprotiv, bili osenčeni tihom rezignacijom u odnosu na bilo kakvu pozitivnu mod literature. Mislim da nema pisca koji nije u svakom času izložen tom uznemirenju što ga izaziva dva iskušenja: osloniti se na sporo, podzemno, da tako kažem etičko delovanje literature - koja će svojim idealizmom, svojom verom u čovekove kritičke і moraine vrednosti izvrSiti svoj posao - ili, naprotiv, kladiti se na trenutak. Istorija nas ovde malo čemu može podučiti; pisci kao і filozofi, u stvaralačkom zamahu mislî, teže ka apsolutu, і žele da se izjednače sa Demijurgom; stvoriti ne delo nego svet; svet kao delo. Naš je život jedina і jedinstvena šansa, і svako od nas ima na raspolaganju svojih sedam dana stvaranja; svet treba urediti po toj demijurškoj zamisli idealno, kao kakav savršeno

sklopljen roman ili poemu; idealno, što će reči totalitarno. Ser Karl Poper nam je dao magistralnu demonstraciju te totalizirajuće tendencije kod filozofa od Platona preko Hegela do Marksa: tendenciju koja kao jedan dug "komplot protiv slobode" traje u svojim raznim vidovima, evo, do danas. U Platonovoj idealnoj državi nije biio mesta za pesnike, u

onoj Dostojevskog za Jevreje. Tu opasnu demijuršku težnju skriba da se svetskom haosu suprotstavi mir і poredak - formulisao je negde dvadesetih godina Žid, priznajem da se u istorijskoj zbrci koja ga okružuje lomi izmedu dva mogućna radikalna rešenja; fašizma і komunizma. Ovaj паш primer može, dakle, da posluži kao paradigma kakvu potencijalnu opas-

nost krije u sebi ona nevina pesnička fantazija à la Rimbauld, po kojoj pesništvo, dakle literatura, treba da "menja svet". là ista demijurška strast odvešće ne samo Sartra nego і čitave generacije intelektualaca u jedan opasan redukcionizam і fascinaciju "crvenim suncima koja sijaju izvan naše male Evrope" (Morin), a Solženjicin će, posle giganlske borbe koju je

poveo u spasonosnoj demistifikaciji jedne totalitarne države privida і laži, podleći istom iskušenju mesijanizma kao і Dostojevski. Modern! Skrib, osvrnuvši se na prošlost, ne može da je sagleda, dakle, sa bezrezervnim ponosom і bez kajanja, і ne može da bude svestan opasne modi koju poseduje. No isto tako, stekavši temeljno saznanje o svetu, ne može mirne savesti nastaviti da peva malarmeovski - aboli bibelot d’inanité sonore - dok se oko njega vode krvavi ratovi u ime ideja і principa koje je formulisao neki starovekovni ili neki jučerašnji Skrib. Današnjem piscu, dakle, ostaje jedno jedino pouzdano saznanje; da nijedan od puteva koje de izabrati nije bez opasnosti; da svako traženje Apsolutnog і svaki pokušaj globalnog rešenja vodi u redukcionizam, dok zatvaranje u "zvudnu tišinu" jeste zloupotreba dara koja mu je Bog dao. Kao Buridanov magarac, pisac danas stoji izmedu te dve mogudnosti; da se baci u borbu za Principe ili da obraduje svoj vrt. Izabere li prvi, on je na neki nadin izneverio literaturu; izabere li drugi, ostaje mu permanentno kajanje da je proživeo svoj vek uzalud, і da je izneverio svoj dar. "Država je, treba li redi, joä uvek, і sve više onaj "monstrum" od kojeg se užasnuo Nide, no primer Solženjicina dokazuje паш da literarna nije tako bespomodna prema generalima kako nam se katkad to dini. Svaka knjiga koja svedodi protiv drzave kao institucije nasilja, laži і bezakonja, daje smisao celokupnom naäem pisanju. Šta, dakle, može jedna knjiga? Po svom prisustvu, ona determiniäe prostor u kojem je nasilna smrt Skandal; ona daje smisao toj smrti, kako kaže Žan Rikardu: "Bez prisustva literature (a red prisustvo treba shvatiti u punom znadenju) smrt jednog deteta negde u svetu ne bi imala vedi znadaj od smrti neke životinje u klanici." Može li nam ovo dati malo smisla і malo utehe? Reč па sastanku Medunarodnog PEN-a, u Njujorku, 1985.

Danilo Kiš

DEMOKRATUA DANAS

17