Arhiv UNS — Listovi stranaka

ПРАВА ЧОВЕКА И ГРЕХ ГРАЂАНИНА

Између недемократије и демокрашије

Владан А. Џасилијевиђ

1. Давно је изговорено, а онда безброј пута, на многим просторима, у готово свим временима, понављано да казнено законодавство и криминална политика у целини на посебан начин, веома сложеним и осетљивим поступцима и мерама, најпотпуније одсликавају бит система коме припадају. Они су огледало правих намера и хтења пред којим не помажу паравани испразних прогласа, обећања и зарицања. Ако су оваква запажања тачна, а нема никаквих разлога да се оповргава њихова поузданост, онда је и разумљиво што су у Писму о намерама, које је припремио Оснивачки одбор Демократске странке, нашла своје место и питања везана за будућност криминалне политике, као дела ширих садржаја остваривања и заштите људских права. Неспорно је да је то учињено без великих амбиција, више у смислу наговештаја одређених праваца деловања, уз скраћивање непромишљених обећања готових и изнад свега у догледно време успешних решења, што је иначе уобичајена политичка, па и научна и стручна пракса овог поднебља у другим временским раздобљима. Такву опрезност неминовно налаже ситуација у којој се налази земља, захваћена дубоком друштвеАрм и економрком кризом. Јер у оадашњим условима тешко су диве стварне могућности за било какав бољитак, а нарочито за неки радикалнији. У безнађу до кога се дошло због хаоса у привреди и њене техничко-технолошке истрошености, као и због искључивања обесправљеног грађанина из друштвеног и политичком живота у коме је партијна држава сасвим потиснула установе правне државе и наметнула неприкосновеност себичних националних суверенитета, ни партија на власти, без обзира, колико се то у њеним самозадовољним прокламацијама истицало као реалност, ни било која друга политичка групацћја која тражи место за себе на узаврелој сцени дневног живгвења у суштини аемају снаге Да још задуго остваре неопходне промене и стабилизују односе у земљи. Жалосно и цинично истовремено делују учестала уверавања властодржаца да је Југославија отворила процесе промена у социјалистичком свету досадашњег типа и да је чак и у значајнијим предностима у односу на остале државе Источне Европе у којима се иначе дешавају промене Југославији још непознате. Њихову испразну хвалисавост и одбојну осионост не треба понавл>ати нити следити. Ово тим пре што се тиме и даље покрива крајње неповољан однос према правима човека и бставља само строго контролисан простор за евентуалир супротно мишљење, стално под ударом строге и веома арбитрарне репресије. 2. У вези са овим, а тражећи нове исказе за пуну слрбоду и стваралачку самосвојност човека-грађанина, као битне разлоге модерне демократије, ваља имати у виду неколико околности у погледу основа и оквира казнене заштпте. Веома рано већ негде 1937. годпне, иако на скромном узорку (СССР, Италија, Немачка) одређена су основна начела криминалне политике ауторитарних систе-

ма, која ће касније у свему бити недвосмислено и потврђена. То су: реализам, солидарност и строгост. Пажњу привлачи посебно прво начело. Садржај му је: непосредно и одлучно се супротставити сваком злу, стварном или претпостављеном (подвукао В.А.В.). На тај начин је створено упориште за стално прнвиђање непријатеља и његово сурово кажњавање.; све у складу са потребама дневне политике да очува неприкосновеност својих позиција. Истовремено, права човека и његова правна сигурност ишчезавају пред интересима партије на власти која иступа у име и за рачун тзв. водећих снага друштва којима иначе власт, формално узевши, изворно припада. Тако је створен моћан механизам помоћу кога су и у име радничке класе почињени безбројни злочини у неправној држави: од гушења слобода и стваралачке мисли до физичких ликвидирања неистомишљеника. Министар правде у време Мусолинија, Роко, иначе један од твораца италијанског Кривич ног закона из 1930. године, изјавио је приликом његовОг доношења: „Наш законик је политички законик“. И заиста у њему је подручје заштите државе и партије на власти од најразноврснијих могућих напада, укључујући ту и партијске, а то ће рећи државне часнике, средишно питање. Исто онако као што ће у Кривичном законику РСФСР из 1934. године бити записано: „Као друштвено опасне делатности сматрају се сва чињења или нечињења управл>ена против совјетско'l уређења или су опасна за правни поредак (подву•као В.А.В.), који су установили радници и сељаци“ (члан 6). Два различита типа савремених ауторитарних поредака нашла су заједничка мерила за организовање и спровођење заштите носилаца власти, занемарујући кључно класично начело кривичног пЈжва начело легалитета, које је уцраво најпотпунији израз настојања да се човеку-грађанину загарантују право и слободе, од чега почиње и са чим завршава демократија. З..Следећи овакве токове, својствене ауторитарним систремима развијала се и југословенска криминална политика после 1945. године. Од Закона о кривичним делима против народа и државе, са посебним законом који се односио на казне, из 1945. и 1946. године, па преко прве кодификацнје из 1951. године (Кривичн законик ФНРЈ) и њених честих измена и допуна, до поделе законодавне надлежности у овој области федерацнје и социјалистичких република и покрајина 1977. године, доследно се спроводи наглашена репресивна линија, са брижљивим старањима да се грађанину остави што мање простора на коме би без последица исказао самосвојност и самоиницијатнвност. Може се поуздано рећи да је у тим дугим раздобљима ширено подручје репресивности, да је чешће присутна криминализација одређених понашања него декриминализација, што је обрнут приступ у односу на савремена схватања у крпминалној политицн. Декриминализацији се приступало обично када су дела била потпуно преживела, постајала анахронизам (на при-

мер, подручје обавезног откупа), при чему су на другој страни упорно задржаване неке у суштпни беживотне, тешко примењиве инкриминације (подручје заштите самоуправљања) вероватно по логици злу не требало. Цео тај систем казнене заштите ослањао се на превазиђене системе кривичних санкција, унутар којих су се јављале додатне могућности злоупотреба мере безбедности медицинског карактера, и на политизовано, зависно судство и полицнју. Отада су веома спорна мишљења (Љ. Бавцон) да је у Југославији кривично законодавство стално било веома либерално и да прописи те врсте нису, поготову између шездесетих и седамдесетих година, заостајали по либералности за истим прописима СР Немачке, Швајцарске, Аустрије. Формално по појединим решењнма можда је тако и било, али гледано у целини и узимајући у обзир начин примене прописа свакако није. (Не треба заборавити да у СР Немачкој постоји могућност заштите права грађана угрожених поступањем редовних судова и пред Уставним судом, што је у југословенским приликама незамисливо). Још нешз о, са одмицањем процеса магловитих демократизација без демократије, стање се унеколико погоршавало, посматрано са становишта остваривања и заштите људских права. Ово се нарочито огледало у уређењу крајње спорних и бесконачно растегљивих инкриминација какве су контрареволуционарно угрожавање друшвеног уређења (чл. 114. КЗ СФРЈ), непријатељска пропаганда (чл. 133 КЗ СФРЈ), изазивање националне, расне и верске мржње, раздора или нетрпељивости (чл. 134 КЗ СФРЈ), повреда угледа СФРЈ (чл. 157 КЗ СФРЈ). Све је то била једна од сигурних подлога за већи број политичких процеса, учесталих посебно у Србији и Босни и Херцеговини негде седамдесетих година. Реч је о процесима за које се, за разлику од неких садашњих који се без довољно доказа и вероватно преурањено приписују истој врсти, сасвим сигурно може рећи да су имали предзнак политичког (група Мијановић и др., Зворннчки случај и слично). Немилосрдно се судило и пресуђивало темељним људским правима друге генерације. А управо то и одговара дужевременом југословенском односу према тежњама савременог света у овој области. Приликом усвајања Свеопште декларације о правима човека 1948. године Југославија се уздржала. И не само то, док је Декларација припремана, дипломатским каналима показано је занимање за евентуално уношење у њу одредаба о праву државе да организује концентрационе логоре за политички непослушне грађане (?!). Ратификација Међународног пакта о грађанским и политичким правима, као и Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима, послужила је тек за уобичајене опште уставне одредбе без стварне употребљивости. Конвенција против мучења и других свнрепих, нехуманих или понижавајућих казни и поступака са огромним закашњењем тек сада је у поступку ратификације. 4. Додатни облици грубог кршења људских права у суровим обрачунавањима са неистомишљеницима заснивају се на прописима о јавном информисању, као допуни казненог прогона у ужем смислу. Онм су омогућавали уз формално поштовање начела легалитета да се потисну научна и уметничка реч које нису одговарале пробирљивим укусима апсолутне власти. По веома проблематичним мерилима јавног тужилаштва, прихваћеним, са ретким часним опирањима од стране суда, забрањена су и спаљивана дела Д. Ћосића, Г. Ђога, Н. Попова,

М. Живковића, Ж. Павловића, В. Ђуретића и слично. Арбитри су били политиканти од месне заједнице до врха власти. Произвољност можда најбоље показује судбина дела Савезници и Ју\ ословенска ратна драма. Забрањено је тек треће издање, пошто су распродата претходна два. Суд научне и уметничке критике никада се није чуо. Смутни образац: „неистинито приказивање“ и „узнемиравање јавности" била је привилегија правосудних органа и дневне политике. Исти случај је и са чудовишном установом морално- политидке подобностн којом су се штедро користили затворени кругови мо : ћи и исполитизована полиција као њихов незаменљив ослонац, а све на штету грађана. Злоупотребе су веома тешке, њихове последице несагледиве и данас још како присутне. Непрнкосновена права људске интимности, загарантована Међународним пактом о грађанским и политичким правима (чл. 17.) грубо су кршена. Друштвени надзор над применом Закона о основама државне безбедности и Закона о служби јавне безбедности није успостављен ни у једном тренутку. Нагомилавали су се случајеви неповољног одабира стручњака у корист послушника. У те сврхе су коришћени полиција и свемоћне кадровске комисије, чврсто затворене у партијске оквире и под непосредном заштитом партијског врха, Људима су приписивани греси који нису потицали само од њихових непосредннх понашања и евентуалних неопрезћости да искажу другачије мишљење, ма оно било и основано. Погицали су и од пранредака и осуда које су народни револуционарни судови као носиоци револуцинарког терора често и произвољно изрицали тим прапрецима. Жигосања непримерена схватањима и начину живота савременог света, свом жестином су погађала многе генерације које нису биле дорасле да се отму самовољи творада револуције, непролазних заслуга и свевидећих, упркос свеколикој скучености бољшевизираног ума. Препознатљива су оваква понашања и данас, поготово у Србији. Разликују се од ранијих углавном по форми: непоћудни су дужевременим бављењем пословима условили неповољна стања у друштву и привреди, неспособни су да схвате нова збивања и захтеве у њима. Ипак, замењују их људи сумњиве стручности, али блиски руководствима владајуће партије, заслужни за њу од 1987. године наовамо. Поново је знање замењено пријатељством, везама, није ретка ни појава непотизма. Разграђиваи је и разграђује се систем друштвених вредности, стваран је и ствара се наопак однос према њима. Морал је непознаница југословенског социјалистичког друштва после пола столећа његовог изузетно „успе,шног“ уобличавања. 5. Данас и партија на власти нуди „радикалне“ промене које би отклониле неправде према грађанима као средишном елементу свих друштвених односа. Непрекидно се говори о демократији и раскиду са старим, о правима човека и њиховој заштити. Али ту треба битн и те како опрезан. Грчевито се отимајући за очување преостале власти, владајућа партија окреће своју државу према удруженој Европи 1992. године као последњој луци спаса. При том она и не зна шта је та Европа. Не разуме недавне поруке Клода Шесона. Зато грозничаво подмирује само неке потребе и претпоставке за постизање тог цил*а. Једна од мера је и мењање Кривичног закона СФРЈ у инкриминацијама којима се штити државни поредак. Промене имају призвук поштовања људских права и ослобађања простора за праву демократију. Међутим, такве крпежи

су недовољне да озбиљно промене стање. Тек целокупна ревпзнја кривичног законодавства, значи његова нова кодификација, представља залогу демократије и правке државе што је међусобно неодвојиво, и то уз независно судство и деполитизовану полицију, на чему се тренутно готово и не ради. Неопходно је преуредити начела кривичне одговорности, систем санкција, систем кажњивих радњи и слично. Наговештене постепене интервенције у том правцу звуче неуверљиво, одлажу проблем за боља времена док се ваљда држава на рубу распадања колико-толико не среди, да поново буде власник свих монопола. Управо с тим се не треба н не сме мирити. Процеси о којима је реч морају да буду у пуној мери отворени без одлагања да би се уместо у вечиту демократизацију коначно ушло у демократију. Само, Демократска странка је у обавези према грађанству да води рачуна о ономе што није јасно владајућој партији: ти процеси су дуги и мукОтрпни. Они неминовно започињу од стварања културе политичког вишегласја која је у Југославији искорењена. Неопходно је учити и себе и друге истини и стремљењу ка њој, стицати проверена и поуздана знан»а о проблемима који се решавају; успоставити научну и стручну честитост које су заборађљене у дугогодишњем свесрдном служењу дневној политици. Нема разлога да се не прихвати мишљење В. Димитријевића, председника Југословенског форума за права човека и правну сигурност да су у областн остварнвања и заштите људских ирава остварени запажени помаци напред. Ипак, истовремено се не може заборавити на скорију изјаву В. Камбовског, савезног секретара за правосуђе и управу, да ће закон о удруживању грађана, који је у припреми, отворити могућности политичког организовања с тим што ће унапред бити успостављена мерила које би странке биле због својих програма извлашћсие од тих права. Међународни пакт о грађанским и политичким правима иредвиђа ипак другачије поступке. Демократија их захтева, без њиХ и нема демократије. Поготову ако о тим и таквим мерилима не одлучују легитимни парламенти него се то препушта делегатским скупштинама. С тог становишта' још циничније звучи мишљење Љ. Лазаревића, професора Правног факултета у Београду, судије Врховног суда Србије и члана комисије за измене Кривичног закона СФРЈ. „О грубом кришењу начела законитости у нашој правосудкој пракси мислим да се не може говорити. Скоро да је незамис/шво да је неко осуђен за понашање које није прописано као кривично дело, или да је некоме изречена санкција која није предвиђена у закону. Може се међутим говорити о случајима судске арбитрарносши, злоупотреби права, па и свесном кршењу закона, недозвољеном утицају на рад правосудних орl ана, али то бар по мом уверењу нису масовне појаве и најчешће не измичу судској или другој контроли законитости“. (Овде није речено која је и каква та контрола законитости у партијној држави. Сваподвлачења В. А. В). Заборављено је да Европски суд за права човека има сасвим друге ставове о начелу законитости и да прихвата савремена криминална политика.' Отуда су оваква мишљења веома опасна. Вћља их без услова и остатка отклонити да би се дошло до правне државе и демократије. Ево коначног и не безначајног цзазова за демократију која је будућност и југословенског друштва, али само на њеним правим темељима о којима се мора још много и стрпљиво учити и размишљати. (аплауз).

ТЕЛЕГРАМ

Драги прпјатељи, У име Савеза ОСЛОБОЂЕН.Е и у име читалаца НАШЕ РЕЧИ иоздрављамо оснивачки збор Демокразске странке у Београду, заказан за 3. фебруар ове 1990. године, н желимо пуни и коначни усиех у

вашем раду као ослобођавању нашег друштва и у стварању оиштег опозиционог покрепа око Демократске странке. У име Главног одбора Савеза ОСЛОБОЂЕЊЕ и у пме уредништва НАШЕ РЕЧИ Десимир Тошић инж. Светозар Бижиб

ДЕМОКРАТИЈА

Петак 9. март 1990.