Arhiv UNS — Listovi stranaka

Најскупља држава на свету

Видоје Божић

Расипништво над расипнипГтвима које је наслеђено од Ј.Броза и његових епигона и данас се наставља. Великим порезима, које наши политички иноватори нежно називају и доприносима, радник у овој земљи је сурово експлоатисан, па можемо рећи да су, у поређењу са нашим властодршцима, у овом погледу Турци били чисти аматери. Да би се правда задовољила, потребно је да се државна потрошња стави под јавну контролу јер су досадашња издвајања за такозвану општу и заједничку потрошњу практично опустошила земљу. Обећања комунистичких вођа да ће привреда бити растерећена енормних давања, остала су само мртво слово на папиру. Порези најразличитије врстс стално се увећавају. Ево само неких примера из којих се види колико комунистичка држава отима од привреде: Пример први: Из дохотка држава узима кроз разне порезе 6570%. Према неким проценама, у развијеним земљама ова издвајања се крећу око 20%. У оваквој ситуацији предузећа се боре да како-тако исплате личне дохотке, а не остаје им скоро ништа за проширену репродукцију, за увођење нових технологија итд. Овакво сиромашење привреде директно онемогућава отварање нових радиих места за мноштво младих људи који чекају на запослење. Пример други: Царинске стопе наувоз крећу се у распону од 0 до 25%. Царинске дажбине, царинске таксе и царинско евидентирање износи2l%. Према томе царина и дажбине крећу се у распоиу од 21 до 46%, не рачунајући порез. Како онда финални производ може да буде јевтин ако се прави од увозних материјала? У Европској заједници царинске стопе се мере једиоцифреиом бројком. Код нас постоји тзв. увоз на „оплемењивање” (привремеии увоз) и на њега се не плаћају царине и дажбине. Међутим, постоји и „увоз ради извоза” на који се наплаћују дажбине у висини од 6%, мада се у оба случаја роба прерађује и извози. Због чега се онда плаћа 6% дажбина у другом случају? За то не постоји никакво логично објашњење осим вечито празне државне касе. Царина по правилу има заштитни карактер за домаће производе. У нашем случају, она је чисто фискална творевина. Пример трећи: У 1989. години, помоћу високих камата, од привреде је одузето и оно мало пара што је остало. Поред тога, привреда је због сиромаштва у које је запала кривицом економске политике ове земље, била принуђенада узима кредите и то под овим истим претходно поменутим „турским условима”. Данас привреда једва „дише” и није никаква тајна да јој прети потпуни колапс. Даље, унутрашњи дугови износе колико и страни, тако да је привреда хронично неликвидна. Постоје и други начини узимања од стране државе. Такав Је, на пример, случај са најновијим порезом за ЈНА у висини од 0,5 до 5%. На шта се троше оволике паре! I. На огромну и непродуктивпу администрацију која је, каже статистика, до сада излиферовала 7,5 милиона разних прописа, вероватно да би имала морално покриће за своје постојање. На свака 3 становника СФРЈ долази један пропис. Напоменимо да код нас има око 7.500 институција које убирају порезе и доприносе. Метастаза државних и парадржавних интитуција је огромна, нарочито после доношења

Устава 1974. године, и налази се ван сваке контроле. Није испуњено обећање садашње Савезне владе да ће сман.ити администрацију и извршити дерегулацију прописа. Има само изгледа де ће се остварити невесела прогноза да ће „реформа успети а привреда умрети”. 2. Трошкови за ЈНЛ. Надлежни органи тврде да је то државна тајна, док се на Западу јавно у парламентима расправља о војном буџету. Реч је о још једној иновацији тзв. реалног социјализма, јер управо је за једну овако сиромашну земљу иеопходно јавно преиспитати трошкове за ЈНА. 3. за такозване друштвене аутомобиле. Процењује се да има близу 200.000 ових аутомобила и то високе класе. Помеиуте ау томобиле опслужује армија до 250.000 возача. Трошкови експлоатације и одржавања „поједу” скоро цео државни приход ол туризма у износу од око 2 милијарде долара. Подсећамо читаоце да је пре неку годину једна анкета у НИН-у показала да је у то време било око 155.000 аутомобила, а после само 6 месеци возни парк је повећан на 185.000 друштвених возила. То је вероватно била казна за оне који су се дрзнули да ово расипање критикују. Дакажемо још и то да је тада на челу Савезне владе био Бранко Микулић. 4. Борачке привилегије. Кажу да имамо толико првобораца и другобораца да смо могли сами победити немачку силу на овим просторима. Четири године грађанског рата и 45 година испостављања рачуна за учешће у том рату представља, искрено речено, бизнис столећа Ове трошкове треба темељно преи-

спитати и ставити на увид јавности. 5. Трошкови дипломатије. Јавно нису познати трошкови ове службе. Када се држава нађе у кризи, она најпре своди дипломатска представништва на најман>у меру. Код нас то није случај. Осим тога, дипломатска служба је врло често наносила штету овој земљи, на пример, када је реч о заштити наших националних мањина у другим земљама. Све зависи од тога које је националности амбасадор или конзул. Тако се догодило да на прослави у Француској наше солунце прими председник Митеран, али да их не прими наш амбасадор по народности Хрват. Оваква расипничка политика је довела велики део становништва иа ивицу материјалне беде. Танак слој комунистичких властодржаца обезбедио је себи благостање. Демократска странка се мора борити за отклањање ових неправди. Сву имовину друштвено-политичких организација (ловишта, виле, јахте, авионе, аутомобиле и друго) требало би пописати и ставити на јавну распродају. Издвајања за јавне потребе ваља свести на 25-30% од надионалног дохотка. Носиоци ове рушилачке послератне политике данас уживају националне пензије, а њен главни инспиратор Јосип Броз почива „у цвећу” и ужива законску заштиту свога имена и дела, па тако и дан-данас троши милионе наодржавање своје „вечне куће”. Да иронија буде већа, преко 34% ових трошкова сноси СР Србија, а укупна сума која се одваја за меморијални центар, са 146 запослених радника, износи преко 25 милиона динара. Коментар није потребан.

Демократска странка ће ми продужити живот

Раде Радовановић

Поштоване госпође и господо, пријатељи демократе, колеге и сви остали, Осећам се веома срећним у овим мојим старим годинама што је дошло време да се понови Демократска странка, коју је некада водио ЈБуба Давидовић, мој велики пријатељ. (аплауз) Ја сам био, као агроном, директор Пољопривредног добра „Беље” у Барањи, па сам у исто време, као председник резервних официра и ратника, био и председник Демократске странке Љубе Давидовића за срез Дардански и срез Батински; ти су срезови некада били спојени у један. Па да Вам дам једну слику о томе: у Барањи живи велики број наших људи, хоћу да кажем највише Срба, а има и дру гих, који нас поштују. Познајући ове људе, васпитавајући се онако како су мене васпитавали Грол и ЈБуба Давидовић, који је често преко лета, као председник владе и посланик, долазио на одмор у Беље, имао сам прилике да од њега научим и поред факултета и свих школа које сам учио и после... од њега сам научио како требабити добар човек, сретан, и хуман према сваком поштеном човеку, а како треба поступати са онима који руше човечији живот, руше човечију наду, значи, тако је то било. Давидовић је био један од великих научника, професор универзитета, дуго година посланик. Наш председник, кажем, дуго је он живео, али не може вечито да живи, Надам се да ћемо да нађемо неког сличног Љуби Давидо-

вићу у овој групи и овде међу нама. Ја сам при крају живота, ту је стотину година, али ипак, ако се ова ДемократсКа странка оснује и створи овако како је планирана, чини ми се продужиће мој живот (аплауз). (После овог говора, најстарији члан Демократске странке, тражио је да загрли Николу Милошевића, чији му се говор, како је рекао, особито допао, а затим је позван да заузме почасно место међу члановима радног председништва). Демократска странка и млади

Мирко Пешровић

Велики број чланова Демократске странке чине млади л>уди. Младе генерације, до данашњих дана, у последњој деценији двадесетог века, живе без права на слободу мисли, на ивици егзистенцијс, у друштву духовне, моралне и материјалне беде. Политика владајуће партије, која није имала за свој циљ да служи људима, већ да људи служе њеном вечитом опстанку на власти, довела је до трагичних последица по младост и потомство ове земље. Годинама је стваран и усавршаван такав пол итички систем, чијаје једна однајбитнијих функција била политичка манипулација младима. Током читавог школовања, омладина наше земље је иодвргавана многобројним неуспелим реформама и експериментима и васпитавана само у духу једне идсологије, једне идсјс и једног пута. Свесни да нас је тај пут вратио на почетак овог века и довео до

ивице грађанског рата, опредељујемо се за нове путеве, који нас воде ка парламентарној демократији, људским правима и слободама и извеснијој будућнОсти. Скоро пола века омладииа наше земље учи да је историја комунистичке партије и љеног вође историја наше земље. Створен је такав систем вредности, где понизност и послушност представљају врховне моралне вредности за успех и напредовање у друштву. Владајућа партија своју политичку идеологију намеће младима од првих дана школовања, као једину визију друштва у коме живимо. Са поласком у школу деца се сврставају у пионирске политичке организаиије, у својим букварима на слово „Т”, прво уче реч „Тито”, а затим реч „тата”, док на првој страници читанке стоји лик Јосипа Броза, уместо једног од великог броја народних просветитеља, које је ова земља дала европској цивилизацији и култури (аплауз).

На Правном факултету у Београду, уместо кипа богиње правде, стоје кипови и слике идеолога и вођа који су право користили као средство за уништавање политичких противиика. Непотизам најгоре врсте захватио је све структуре овог друштва, тако да млади без обзира на своје интелектуалне и креативне способности, без подршке моћника, остају на маргинама друштва. Основне поставке овог система, као што су демократски централизам, диктатура пролетаријата, друштвена својина, самоуправљање и друго, које су земљу довеле до политичког и економског колапса, морају бити брисане у борби за парламентарну демократију и сигурнију будућност. Наша омладина треба да се васпитава у духу наше славне и трагичне историје, богатог културног блага и на токовима европске културе и цивилизације. Уморна и изнурена од тешких националних сукоба, наша омладина ће се борити да створи такав систем вредности у коме ће борба за истину и правду бити највећа страст људскога ума. Данас омладина своје политичко ангажовање лне доживљапа само као своје право, већ као дужност и обавезу да се истраје на путу за парламентарну демократију (аплауз).

ПОЗИВ

члановима и пријатељима Демократске странке да пишу о низу горућих питања не само велике, него и такозване мале политике, оне у чијим невољама свакодневно живе, која им загорчава живот, и која би се понекад уз мало труда могла и ублажити, па и решити, да нисмо суочсни са равнодушношћу малих властодржаца и немогућношћу да се на њихов рад утиче.

Поздрав демократији

Никола Радовић

Поштоване госпође и господо, пријатељи демократе, ја као стари демократа, члан главног одбора Демократске странке изабран на последн»ем конгресу ове странке одржаном дана 19. марта 1939. године у згради Кола српских сестара у Београду, имам особиту част и задовољство да поздравим овај величанствени скуп жена и људи, који се састао, како смо чули из уводне речи јсдиог од његових организатора, да политички веже и активира напредне демократске снаге у стварању једне политичке структуре, формирању једне политичке партије зване Демократска странка. Ова странка има своју светлу и дубоку традицију са којом треба да се упознате, коју треба да поштујете и коју треба да продужите. Потребно је и значајно истаћи и подвући да је Демократска странка после I светског рата на првим слободним изборима у поређењу са осталим постојећим партијама у држави Срба, Хрвата и Словенада, добила огроман број гласова и да је у парламеиту имала највећи број посланика. Тадашњи шеф Демократске странке био је пок. Љубомир Давидорић, док је после његове смрти за председника Главног одбора странке дошао сада пок. Милан Грол (аплауз). После II светског рата и ослобођења земље Демократска странка, и поред извршене пријаве свога рада надлежним органима и издавања свога листа „Демократија”, није имала могућности да политички делује и то из разумљивих разлога, како је то наглашено и речено у програмским циљевима, издатим од стране сазивача овога скупа. Сада је охрабрујућа чињеница, да се после дугогодишњег застоја у креирању једног слободног страначког живота, пружа могућнострада и организовања политичких партија, па и Демократске цартије. На крају ове моје кратке поздравне речи скупу, хоћу да пожелим вама драги пријатељи пуно успеха у овом политичком подухвату великих и широких размера и замаха за шта ћете имати пуну подршку и потребу нас старих чланова Демократске партије. На том путу вам желим пуно среће и видиих, страначких резултата (аплауз). Живели!

Петак 9. март 1990.

ДБМОКРАТИЈА

9