Arhiv UNS — Listovi stranaka

(nastavak sa str. 1)

tičnu tačku, a i u Nemačkoj se sa svakim danom sve više zaoštrava. Ovde Engels ističe da se porast bogaćenja malog broja kapitalisla i osiromašavanja najširih narodnih masa ne može zaustaviti sve dotle dok se održava ta osnova kapitalističkog društva privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju s imanentnom joj konkurencijom i anarhijom, Naprotiv, ova suprotnost će se sve oštrije i oštrije ispoljavati, dok najzad nevolja ne prisili društvo na reorganizaciju prema razumnijim principima". Engels dalje ističe da slobodna konkurencija rađa vapijuću nesrazmeru između proizvodnje i potrošnje, a to zato što raspodela rezultata društvenog rada poverena privatnim trgovcima, špekulantima i sitnim prodavcima od kojih svaki pojedinac ima u vidu samo sopstvenu korist, Pošto kapitalisti proizvode robu za nepoznato tržište, oni to čine nasumce, a pritom nemaju drugog putokaza sem večno kolebljivu visinu cena, koja je od ugovaranja do otpravke robe sasvim druga, a u trenutku kad roba prispeva na tržište opet sasvim drukčija nego u trenutku kada je otpravljena. Usled takve anarhije u proizvodnji normalni su česti zastoji prometa koji su s razvitkom industrije i trgovine sve veći. Anarhija u proizvodnji prouzrokuje trgovinske krize koje se ispoljavaju u zastoju prometa, jalovim kapacitetima ili prestanku rada fabrika, nizu stečaja, nagomilavanju i depresijaciji zaliha, usled čega dobar deo s mukom stečenog kapitala propada. Engels ovde ukazuje da ciklički period kriza traje 5 ili 6 godina. Pravi uzrok propadanja srednje klase, zaoštravanja suprotnosti između siromašnih i bogatih, zastoja u prometu, kriza hiperprodukcije i rasipanja kapitala koje iz toga nastaje Engels vidi u rascepkanosti interesa. U vezi s tim on smatra da je kapitalističko uređenje društva u ekonomskom pogledu najnerazumnije i najnepraktičnije koje se može zamisliti. „Suprostavljanje interesa dovodi do toga da se velika količina radne snage primenjuje na način od koga društvo nema nikakve koristi, da znatan kvantum kapitala nepotrebno propada, a da se ne reprodukuje. Mi ovo vidimo već u trgovinskim krizama: vidimo kako se mase proizvoda, koje su Ijudi ipak s mukom izradili, prodaju po cenama na kojima prodavac gubi: vidimo kako usled stečaja mase kapitala, koje su ipak s naporom bile prikupljene, posednicima iščezavaju iz ruku". Zatim Engels detaljnije govori o stanju prometa koje svedoči o ogromnom rasipanju radne snage, koje nastaje usled rascepkanosti interesa. Aparatnasšlja

Kapitalističko društvo, kaže Engels, do-, vodeći do neprijateljstva pojedinaca sa svima ostalim, izaziva socijalni rat svih protiv svih, koji kod pojedinaca nužno poprima formu zločina.Za zaštitu od zločina buržoaskom društvu je potreban velik i veoma komplikovan sistem organa nasilja koji iziskuje neizmerno mnoštvo radnih snaga i čiji je glavni zadatak briga o tome ~da rat ostane prikriven, indirektan, da se ne izvrgne u otvoreno nasilje, u zločin". Ovom aparatu nasilja pripada i stajaća vojska, jedna od najskupljih ustanova bez kojih buržoasko društvo ne može opstati, a koja mu oduzima najsnažniji, najupotrebljiviji deo stanovništva i prisiljava ga da ga ishranjuje i tako ga čini neproduktivnim. U buržoaskom društvu, po Engelsu, radne snage se naročito nemilosrdno rasipaju načinom na koji bogataši koriste svoj socijatni položaj. Reč je o velikom beskorisnom i smešnom luksuzu, čiji je izbor isključivo u mahnitoj želji za isticanjm i koji iziskuje mnoštvo radnih snaga. Čitava armija slugu, sluškinja, kuvarica, lakeja, pokućara, povrtara i raznih drugih najamnika poslužuje jednog jedinog čoveka i lenčari ili se „bavi samo takvim poslovima koji imaju izvor u izolovanju svakog čoveka u njegova četiri zida". Engels ukazuje još na jedno drugo rasipanje radne snage koje je neposredni rezultat konkurencije na hroničnu nezaposlenost. Konkurencija stvara veliki broj nezaposlenih koji bi rado hteli da rade, ali ne mogu dobiti nikakav posao. Kapitalističko društvo nije u stanju da vodi evidenciju o stvarnoj upotrebi rane snage. Pošto js svakom pojedincu prepušteno da sam traži izvor zarade, normalno je da pri podeli stvarno ili prividno korisnih radova izvestan broj radnika ostane bez posla. „Ovo se dešava utoliko pre što konkurentska borba goni svakog pojedinca da do krajnje mere napreže svoje snage, da koristi sve prednosti koje mu se pružaju, da zamenjuje skuplje radne snage jeftinijim, za što civilizacija svakodnevno sve više sredstava, ili drugim rečima, svako mora raditi na tome da drugoga ostavi bez hleba, da na ovaj ili onaj način otme posao drugome, Tako se u svakom civilizovanom društvu nalazi velik broj nezaposlenih Ijudi, koji bi rado hteli da rade, ali ne nalaze posia, i ovaj broj je veći nego što se obićno misli". U takvim okolnostima ovi Ijudi su prinuđeni da se odaju skitnji, prošnji, prostituciji, torbarenju i tezgarenju i da pri tom podnose svakakve uvrede i ponižavanja.

Međutim, iako su ovi Ijudi nekorisni, društvo ih ipak ishranjuje. A ako je društvo prinuđeno da snosi troškove za njihovo izdržavanje, onda je dužno da im pruži priliku da časno zaslužuju svoje izdržavanje. „Ali sadašnje konkurentsko društvo to ne može". Iz Analize kapitalističkog društva Engels zaključuje da će neizbežna posledica buržoaskih društvenih odnosa pod svim uslovima i u svim slučajevima biti socijalna revolucija. ~S istom sigurnošću s kojom

iz datih matematičkih principa možemo izvesti jedan nov stav, možemo iz postojećih ekonomskih odnosa i principa političke ekonomije zaključiti da predstoji socijalna revolucija". Socijalna revolucija se bitno razlikuje od svih ranijih nasilnih prevrata, koje Engels naziva „političkim revolucijama". Osnovna razlika je u tome što socijalna revolucija nije upravljena kao „politička revolucija", protiv svojine monopola, već protiv monopola svojine: Socijaina revolucija to je „otvoreni rat siromašnih protiv bogatih". A takva jedna borba, u kojoj jasno i otvoreno dolaze do izražaja svi oni motivi i uzroci koji su tinjali u osnovi dosadašnjih istorijskih konflikata svakako preti da bude žešća i krvavija nego sve druge koje su joj prethodile, Rezultat ove borbe može biti dvojak: ili partija koja se buni napada samo pojavu.. a ne i suštinu, samo formu, a ne i stvar samu, ili zadire u samu stvar i zahteva zlo u samom korenu. U prvom slučaju i dalje bi postojala privatna svojina, a samo bi se drukčije razdelila, tako da bi i dalje ostali uzroci koji su doveli do sadašnjeg stanja i koji pre ili posle moraju stvoriti slično stanje i dovesti do nove revolucije". Engels ističe da istorijska iskustva engleske i francuske buržoaske revolucije potvrđuju da je tako nešto nemoguće. Prema tome. preostaje samo druga alternativa, naime, buduća socijalna revolucija mora uči u stvarne uzroke nevolje i siromaštva, neprosvećenosti i zločina i sprovesti duboku socijalnu reformu što je moguće samo na osnovu proklamovanja komunističkih principa, Da bi socijalna revolucija bila što bezbolnija i uvođenje komunizma proteklo što humanije komunisti moraju uložiti ogromni napor da bi doprineli „svoj udeo u očovečenju položaja modernih helota". Neizbežnost proleterske revolucije Predskazujući neizbežnost proleterske revolucije, Engels daje široku karakteristiku budućeg komunističkog društva, u kom se interesi pojedinaca ne suprotstavljaju, već su jedinstveni, konkurencija iščezava, a sa njom i socijalne klase, otpada privatnost prisvajanje, nestaju same po sebi trgovinske krize, uvodi se evidencija proizvodnje i potrošnje, proizvodnja nije više u rukama privatnika, već zajednice i njene uprave pa će biti lako urediti proizvodnju prema potrebama. Transport i trgovina biće organizovani sa veiikom uštedom radne snage da će otpasti dobit špekulanata, trgovaca i raznih posrednika koji će biti učinjeni ne samo neškodljivim po društvo, vec će vršiti korisnu delatnost i nnstati stvarni. „a ne samo prividni, pritvomi članovi Ijudskog duštva, i kao učesnici u njegovoj celokupnoj delatnosti". U komunističkom društvu postaje suvišna delatnost organa nasilja i znatno se uprošćava politička organizacija društva u celini i to baš stoga što bi u ovom društvu uprava imala da rukovodi celokupnim društvenim životom u svoj raznovrsnosti njegovih manifestacija. I to je sasvim logično, jer se ukida suprotnost između pojedinačnog čoveka i svih drugih Ijudi. Komunizam suprostavlja socijalnom ratu socijalni mir i udara „sekirom po korenu zločina i time čini suvišnim najveći deo funkcija organa nasilja, pre svega policije i suda. „Zločini protiv svojine prestaju sami od sebe onde gde svako dobija ono što

mu je potrebno za zadovoljenje svojih pri* rodnih i duhovnih nagona, gde otpadaju socijaine stupnjevitosti i razlike. Krivično pravosuđe prestaje samo od sebe; građansko pravosuđe, koje ipak raspravlja gotovo samo svojinske odnose ili bar takve odnose koji imaju za pretpostavku socijalno ratno stanje, takođe otpada; sporovi onda mogu biti samo retki izuzeci... i lako će se dati poravnati uz pomoć izabranog sudije". Dakle, društvo u kojem je jedinstvo interesa svih njegovih članova uzdignuto na nivo osnovnog principa, u

kom se javni interes uopšte ne razlikuje od interesa svakog pojedinca, učiniće izlišnim policiju, državnu upravu i sudstvo i na taj način omogućiti znatan porast radnih snaga, Ukidanje monopolne svojine Odumiranje političkih funkcija države i pre svega organa nasilja, naročito se izražava u ukidanju stajaće vojske. I to je potpuno prirodno, jer komunizmu ona nije uopšte potrebna. Njena unutrašnja funkcija koja se sastoji u čuvanju mira i suzbijanju revolucije sama po sebi odpada zato što se interesi svih članova društva poklapaju. Ujedno s tim postoje izlišna i spoljna funkcija stajaće vojske, jer komunističko društvo, koje vrlo dobro zna da u ratu samo gubi Ijude i materijano bogatstvo, nikada ne može doći na pomisao da preduzme napadački rat. Stajaća vojska nije potrebna ni za odbrambeni rat, pošto će svakog sposobnog člana komunističkog društva, i pored njegovih svakodnevnih poslova, biti lako uvežbati u vojnoj veštini toliko koliko je potrebno za odbranu zajednice. A uz to, ističe Engels, pošto „član jednog takvog društva u stučaju rata, koji bi ionako mogao izbiti samo protiv antikomunističkih nacija, ima da brani istinsku otadžbinu, stvarno ognjište, da će se on, dakle boriti sa takvim oduševljenjem, sa takvom istrajnošću, sa takvom hrabrošću pred kojom se mašinizovana izvežbanost moderne armije mora raspršiti kao pleva", Raspuštanjem stajaćih armija, zaključuje Engels, bezbrojne mase radnih snaga, kpje su armije oduzele od naroda, u komunističkom društvu bile bi vraćene radu, čime bi im se pružila mogućnost ne samo da proizvedu onoiiko koiiko potroše, već i da daju drušvenim skladištima još daleko više proizvoda nego što je potrebno za njihovo izdržavanje. Ukidanjem „monopola svojine" i socijainih privilegija bogataša koji iz tog odnosa proističu, prestaje potreba i mogućnost luksuza, jer se u društvu organizovanom na komunističkim načelima, svakom obezbeđuje život dostojan čoveka, ~a da ne kuluči bogataševim bubama i da mu takve bube ne padaju na pamet, u tome društvu može, razume se, radna snaga koja se sada rasipa na luksuznu poslugu biti upotrebijena na korist svih i na njenu vlastitu korist". Ukidanjem konkurencije, smatra Engels, prestaje hronička nezaposlenost, skitnja, prošnja i prostitucija i svim članovima društva se pruža mogućnost da časno zasluže svoje izdržavanje. Prema tome, Ijudskom društvu stoji na raspolaganju izobilje proizvoda, radnih snaga koje samo čeka na razumnu organizaciju proizvodnje na uređenu raspodelu da bi stupilo u dejstvo za najveću korist za sve članove društva. To Engelsu siuži kao dokaz neosnovanosti strahovanja da bi pri racionalnoj raspodeli društvene delatnosti pojedinac mogao biti toiiko opterećen radom da ne bi imao mogućnosti da se bavi ma čim drugim. Naprotiv, tvrdi Engels, da će pri razumnoj, komunističkoj organizaciji društvene proizovdnje i raspodele za kapitalizam uobičajeno radno vreme, samim korišćenjem radne snage koja se u uslovima vladavine buržoazije nikako ili nekorisno upotrebljavala, biti svedeno na poslovnu. Međutim, zaključuje Engels, „prednost koju pruža komunističko

uređenje korišćenjem ranije rasipanih radnih snaga nije njegova najznačajnija prednost. Najveća ušteda radne snage leži u ujedinjavanju pojedinačnih snaga u socijalnu kolektivnu snagu i u uređenju koje počiva na koncentraciji snaga što su do sada stajale jedna nasuprot drugoj". Zatim Engels, izjavljujući da se slaže sa svenovim predlozima o organizaciji kolektivnog rada iznosi čitav projekt uređenja naselja i života u njima i završava konstatacijom da komunizam niti je protivan Ijudskoj prirodi niti je teorija, koja ne obazirući se na stvatnost, ima koren samo u fantaziji. Za primenu komunističke teorije u stvarnosti po Englesu postoje različiti putpvi što će zavisnosti od konkretnih usiova i specifičnosti svake zemlje. Za Nemačku Engels smatra prvostepenim sprovođenje triju mera koje nužno moraju imati za posledicu „praktični komunizam", Prvaje uvođenje opšteg obrazovanja za svu decu bez izuzetka o državnom trošku. Školovanje bi bilojednako za sve i trajalo bi sve dotle dok se pojedinac osposobi za samostalnog člana društva. Druga mera je potpuna reorganizacija službe za zbrinjavanje sirotinje stvaranjem agrarno-industrijskih kolonija koje bi uposlile sve nezaposlene radnike, čija bi radna snaga bila upotrebljena na korist društva, a oni sami bi od demoralisanih, potištenih siromaha bili pretvoreni u moralno zdrave, nezavisne, delatne Ijude i stavljeni u položaj na kome bi im vrio brzu pozavideli pojedinačni radnici, i koji bi pripremio temeljnu reorganizaciju društva. Treća mera je uvođenje opšteg progresivnog poreza na kapital čija stopa rasta s veličinom kapitala. U vezi s tim Engels predlaže ~da se država proglasi za opšteg vlasnika i da kao prvi korak upravlja javnom svojinom na javno dobro i da ona kao prvi korak ka tome uvede jedan način oporezovanja koji se upravlja samo prema sposobnosti svakoga za plaćanje poreza i prema stvarnom javnom dobru". Na završetku svog prvog govora Engels ističe da komunisti ne smeraju da se zajednica dobara uvede odmah i protiv volje naroda već se pre svega radi o utvrđivanju cilja, sredstava i puteva komunističkog preobražaja društva. „Ali da će komunistički princip biti princip budućnosti, za to govori razvoj svih civilizovanih nacija, za to govori sve brže raspadanje svih dosadašnjih socijalnih institucija, za to govori zdravi Ijudski razum i, pre svega, Ijudsko srce". Značaj Engelsovih „Eiberfeldskih govora" je u tom što se u njima prvi put iznosi program komunistićkog preobražaja društva. Velika zasluga pripada Engelsu štoje sistematski izložio pogtede komunista na savremeno buržoasko društvo i formulisao cilj. sredstvo i puteve postepenog preobražaja društva. Međutim, ovaj program ima velikih nedostataka: precenjivanje ekonomske zrelosti Nemačke, ignorisanje bliske perspektive antifeudalne revolucije. Pored toga, Engels veoma usko određuje neposredne zadatke komunističkog preobražaja društva, a komuniizmu daje suviše uopštene karakteristike i ne uzimaj u obzir neophodnost preiaznog perioda i socijalističke faze. Engelsu nije pošlo za rukom da objasni organizacione forme borbe za komunizam i političke zadatke radničke kiase i njene komunističke avangarde. Fridrih Engels „Principi komunizma' Ovaj Engelsov rad predstavlja nacrt programa Saveza komunista. O izradi programa u obliku katihizisa vođena je opširna diskusija pred prvi kongres ove partije. na kome je reorganizovan Savez pravednih i dobio ime Savez komunista. Kongres je održan u junu 1847. godine u Londonu, a u njegovom radu učestvovao je pored ostalih i Engels u svojstvu predstavnika pariske opštine. Na ovom kongresu Savez je odbacio sve što je još bilo preostajalo od starih mističnih naziva iz „zavereničkog vremena", organizovao se u opštine, okruge, centralnu upravu i kongres. Prvi član statuta Saveza komunista glasio je: „Cilj Saveza je svrgavanje buržoazije, vladavina proleterijata, ukidanje starog, na klasnim suprotnostima zasnovanog buržoaskog društva i osnivanje novog društva bez kiasa i bez privatne svojine". U septembru 1847. godine Centralna uprava Saveza komunista razaslala je nacrt „Komunističke veroispovesti" okruzima i opštinama Saveza. Ovaj nacrt koji je pokazivao uticaj utipijskog socijalizma nije mogao da zadovoiji Marksa i Engelsa, kao ni „božanski poboljšan" nacrt koji je izradio u Parizu „istinski" socijalista Mozes Hes. Na sednici Pariske okružne uprave Saveza komunista od 22. oktobra 1847. Engels je icrpno i oštro kritikovao „Nacrt" i predložio da se napiše novi. Taj nacrt, koji je uskoro izraden, bili su Engelsovi „Principi komunizma". Napisan u obliku odgovora na 25 pitanja ovaj nacrt programa odlikovao se zrelošću i velikim bogatstvom sadržaja. U njemu se komunizam određuje kao „učenje o uslovima oslobođenja proietarijata", tj. radne klase 19.

stoleća, nastale s industrijskom revolucijom i koja svoj život održava jedino prodajom svoga rada. Burni razvitak proizvodnih' snaga bitno je izmenio položaj svih socijalnih klasa i staleža tako da su stvorene dve nove klase, koje su postepeno progutale sve ostale. To su buržoazija u čijim su rukovna sredstva za proizvodnju i sredstva za život i proletarijat, koji je prinuđen da buržoaziji prodaje svoj rad da bi to dobio sredstva za podmirenje svojih potreba, Prodaja proleterskog rada buržoaziji vrši se pod uslovom da on poprimi formu robe, da funkcioniše kao i druga roba, stoga se i njegova cena određuje po istim zakonima kao i cena svake druge robe. Cena pak neke robe u uslovima slobodne konkurencije u proseku je uvek jednaka proizvodnim troškovima te robe. Prema tome, cena rada je jednaka proizvodnim troškovima rada, a ti troškovi se sastoje upravo od količine sredstava za život potrebne za reprodukciju sposobnosti za rad i za reprodukciju radničke kl.ase. Drugim rečima, cena rada ili nadnica jeste minimum poteban za održavanje žjvota. Engels ovde duboko analizira razliku proletera od roba, kmeta i zanatlije. On, pre svega, ističe da je rob jednom zauvek prodan dok je radnik prinuđen da se prodaje „svakog dana i svakog sata". Pojedini rob je svojina konkretnog robovlasnika koji mu zbog zainteresovanosti obezbeđuje egzistenciju, dok je pojedini proleter svojina cele buržoaske klase, koja kupuje njegov rad samo onda kad je potreban konkretnom kapitalisti, pa prema tome nema obezbeđenu egzistenciju, jer je poslednja obezbeđena samo radničkoj kiasi kao celini. Rob se nalazi izvan konkurencije. Proleter je u njoj i oseća njena kolebanja, Rob nije priznat za člana građanskog društva, dok proleter jeste. ~Rob, dakle, može imati bolju egzistenciju nego proleter, aii proleter pripada jednom višem stupnju društvenog razvitka iam se nalazi na višem stupnju nego rob. Rob se oslobađa na taj način što od svih odnosa privatne svojine ukida samo ropstvo i tako sam postane proleter; proleter se može osloboditi samo tako ako ukine privatnu svojinu uopšte". Proleter se razlikuje od kmeta time što kmet poseduje i iskorišćava oruđe za proizvodnju i komad zemlje, zašto daje jedan deo prinosa ili izvršava neki rad, dok proleter radi oruđima za proizvodnju koja pripada drugome za račun toga drugoga i zato dobija jedan deo prihoda. „Kmetdaje, radnik dobiva. Kmet ima osiguranu egzistenciju, proleter je nema. Kmetje izvan konkurencije, proleter je u njoj. Kmet se oslobađa... što na ovaj ili onaj način i ulazi u posedničku klasu i u konkurenciju. Proleter se oslobađa fako što ukida konkurenciju privatno viasništvo i sve klasne razlike. Najzad Engels konstatuje da se proleter razUkuje od zanatlije po tome što zanatlija poseduje oruđa za proizvodnju i malo polje koje obrađuje u slobodnim časovima, dok proleter nema ništa od toga. Manufakturni radnik živi gotovo uvek na selu, u manje ili više patrijarhalnim odnosima sa svojim poslodavcem ili posednikom zemlje, dok proleter živi većinom u velikim gradovima i nalazi se prema svom poslodavcu u čistom novčanom odnosu. Krupna industrija istrže manufakturnog radnika iz njegovih patrijarhalnih odnosa, on gubi svoj posed i tek tako se sam proletarizuje. Engels svestrano razjašnjava posledice industrijske revolucije i ističe sledeće tri neposredne posledice: prvo, mehanizaciju proizvodnje stvorilaje krupnu industriju koja je povezala sve narode sveta, a sva lokalna tržišta spojila u svetsko tržište i dovela dotle da sve što se događa u industrijskim zemljama mora delovati na sve ostale zemlje, „tako da ako se sada u Engieskoj i Francuskoj radnici oslobode, onda to u svim drugim zamljama mora za sobom povući revolucije, koje će pre ili kasnije do oslobođenja tamošnjih radnika". Drugo, gde god je krupna industrija zamenila manufakturu ona je razvila buržoaziju, njeno bogatstvo i njenu moć u najvišem stepenu i učinila je vladajućom klasom koja je dobiia u svoj ruke političku moć i potisnula klase koje su vladale do tada, aristrokatiju, pripadnike cehova i apsolutnu monarhiju koja ih je predstavljala. Buržoazija je uništila moć aristokratije i plemstva tako što je ukinula majorat ili neprodajnost zemljoposeda i sve plemićke povlastice, a takođe razorila moč pripadnikacehova ukidanjem svih cehova i zanatlijskih privilegija i na njihovo mesto uvela slobodnu konkurenciju. „Pošto je tako buržoazija uništila drušvenu moć plemstva i pripadnika cehova, uništila je i njihovu političku moć. Kao što je u društvu postala prva klasa ona se i u poiitičkom obliku proklamovala prvom klasom. Ona je to učinila uvođenjem predstavnićkog sistema koji se zasniva na građanskoj jednakosti pred zakonom, nezakonskom priznanju slobodne konkurencije, a u evropskim zemljama on je uveden u obliku ustavne monarhije". Treće, industrijska revolucija je svuda razvila proletarijat u istoj meri u kojoj je razvila buržoaziju, U istom razmeru u kojem su buržuji postali bogatiji, proleteri su postali mnogobrojniji, Industrijska revotucija skuplja istovremeno buržuje i proletere u velikim gradovima i tim gomilanjem veiikih masa na jednom mestu ona proleterima daje svest o njihoj jačini. (Kraj u idućem broju)

DR MILETA PEROVIĆ

Mileta Perović je roden 1923. u Peći. Kao dečak je stupio u revolucionarni pokret, pa su ga prosvetne vlasti isključile iz svih gimnazija Kraljevine Jugoslavije. U KPJ je primljen 1941. Učesnik NOB-a bio je od prvih dana. Italijanski okupatori su ga 1942. zarobili i osudili na smrtnu kaznu, koja mu je odmah preinačena u 101 godinu zatvora. Uspeo je da ga smeste u bolnicu, odakle je pobegao i nastavio ratovanje. Po ratu je bio vojni ataše u Albaniji, zatim vojni obaveštajac, pa načelnik Odeljenja za pešadiju i konjicu Organizacijsko mobilizacijske uprave Generalštaba. Pod optužbom da je informbirovac, uhapšen je 1949. i osuden je na 18 godina lišenja slobode. Kaznu je izdržavao u Staroj Gradiški, na Golom otoku, u Bileći i ponovo na Golom otoku. Oslobođen je krajem 1956, nakon 7 godina i 9 meseci. Sredinom 1958, u grupi viših golootočkih zatvorenika, ilegalno je emigrirao u Albaniju, odakle se posle dve godine prebacio u Sovjetski Savez. Tamo je diplomirao političku ekono-

miju, završio aspiranturu (postdiplomske studije) i doktorirao. Bio je profesor političke ekonomije na Institutu narodne privrede u Kijevu. Na Barskom kongresu 1974. izabran je, u odsustvu, za generalnog sekretara ilegalne Komunističke partije Jugoslavije. Übrzo potom prešao je na Zapad i živeo u nizu zemalja, a najviše u Francuskoj. Kidnapovan je 1977. u Švajcarskoj, gde se nalazio na godišnjem odmoru. U Beogradu je osuđen na 20 godina lišenja slobode. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. U zatvoru je napisao 10 hiIjada stranica iz političke ekonomije. Oslobođen je za Novu 1989, nakon 11 godina i 6 meseci. Računajući i onaj raniji period, ukupno je u zatvoru ostao 19 godina i 3 meseca, po čemu je jedan od svetskih rekordera među političkim osudenicima. Živi u Beogradu i zastupa spoljnotrgovinske firme iz Kijeva u Jugoslaviji i Zapadnoj Evropi. Autor je nekoliko knjiga i brojnih članaka iz političke ekonomije. Govori ruski, francuski, nemački, italijanski i albanski jezik.

KOMUNISTIČKA ISKRA, list Komunističke partije Jugoslavije STRANA 2