Arhiv UNS — Listovi stranaka

POLITIKA I ZLOČIN

Politički esej

zašto su kvazi komunisti izdali narod i ideju komunizma

Njima Bog nije potreban, odavno su oni na njega digli ruku... Vlastodršci se nikada bez krvi nisu odrekli vlasti. Vlast ima snagu koju samo smrt Ijudska može da ukine. Nijedan narod kao naš nije imao toliko proživljeno vreme laži i zabluda. Ali, ono što je rlajtragičnije je saznanje da se on sporo osvešćuje, iako je skoro pola veka bio u amneziji, nekoj vrsti agonije kojoj su svi lekovi bili bezuspešni i neuspešni, osim eksperimenta na živo, eksperimenta u kojem svi učestvuju sa manje više dobre volje, pa čak i oni protiv svoje volje, postaju zamorčići diktature koja je sebe tako divno okitila plaštom demokratije i samoupravanja. Mi smo bili jedina zemlja na svetu koja se stalno nesvrstavala, stalno borila za svoju navodno ugroženu nezavisnost, mi smo bili kao nekakva lepotica o koju se svi otimaju, i kojoj svi prete, nožem! Da li je to bila ukleta vladavina komunista ili ne? Da li su Jugoslavijom vladali komunisti? To su osnovna pitanja koja se danas odgovorno postavljaju pred savremenom istorijom i sociologijom, pred savremenom politikom i pluralističkim društvom. Da li je takozvani „jugoslovenski sindrom boljševizma" kriv za brojne neoprostive i tragične greške sa još težim i još nedovoljno sagledanim posledicama za razvoj društvenih sloboda i razvoj demokratskog, humanog socijalizma? Da li su komunisti stvarno krivi za sve? Moguće je više odgovora, a još više pretpostavki, koje uvek unose višeznačajnost koju prati sumnja i antiteza ideološki nepomirljivih duhova. Ja sam dugo istraživao razvoj svetskih revolucija u ovom našem ncsretnom, eksperimentalnom veku, u veku atomske, neutronske, hidrogenske i aerosolne bombe, veku bojnih otrova i napalma, veku televizije, satelista, raketa, računara, veku cenzure, diktature, bede, gladi i luksuza, vreme bolesnih snova i brojnih ratova, i zaključio: sve proleterske revolucije na svetu izveli su i inspirisali intelektualci! Sve pobede i porazi njima se pripisuju. Radničke i seljačke mase u svim tim epohalnim previranjima, u svim oslobodilačkim, nacionalnim i socijalnim revolucijama bile su i ostale „topovsko meso" za ideologe, opsenare, osvajače vlasti i buduće diktatore. Ni komunistički pokret nije bio imun na njih, nasuprot, bolje je od drugih znao da se „übaci" u narod, da iskoristi njegova strujanja, nezadovoljstva, socijalne nepravde i obračune, da ih iznese ne u nebo, već da ih ponese idejom o slobodijednakosti, socijalnoj pravdi, bratstvu, da ih tom idejom opsene, i kroz nemilosrdnu borbu za vlast „ukopa" duboko pod zemljom... Osvajači vlasti širom sveta liče jedni na druge kao da su rođena braća, ili, još tačnije blizanci. Svima je cilj: VLAST! Svima je ideja maska za skrivanje tog cilja. Zastave revolucije uvek su tako postajale sveti relikvijari nade svakog naroda, bez obzira na boju i predznak, one su znale da ponesu i zanesu milionske mase gladnih i obespravljenih. Revolucija je svaka na svom izvorištu, u svojoj ranoj fazi plemenita i humanizmom obojena, solidarnošću i bratstvom po ideji cementirana, ona se uvek rađa kao novavera i zato kada postane oživotvorena, pobedonosna, ona se samozaljubljivo svima javlja kao trijumfator kome vlast postaje draža od ideala! To je prelomni momenat kada REVOLUCIJA POČINJE SAMA SEBE DA SAHRANJUJE jer pred Ijudskim slabostima onih koji su je vodili ona ne može da suprostavi ČISTI DUH a još manje čiste ruke, Tako revolucionari pod pobedničkim lovorom i svojom crvenom, krvavom zastavom koja ne poznaje granice Ijudskog, postaju oponenti svojim idealima, postaju izdajnici svoje ideje, izopačitelji svog programa, zabludeli sinovi svojih učitelja greha, oni postaju GROBARI SVOJIH IDEALA i služitelji i podržavaoci i veliki imitatori, čak toliko veliki da nadmašuju u kultu metanisanja vlasti i njenim moćima, one koje srušiše u ime pravde! Svaka vlast koja nema dovoljno humanizma, koja se plaši istine o sebi, koja nema ozakonjenu slobodu misli i delanja, koja nema cenu za svoju dempkratiju ili autokratiju, postaje smetnja sebi samoj, ona postaje antiteza svojem programu, i njoj ostaje jedina uteha da za sebe izmisli IME KAO SIMBOL POD KOJIM MOŽE MIRNO ÜBIJATI LJUDE 1 UPRAVLJATI NARODOM jer joj je sve dozvoljeno, jer nema istinskog protivnika da je ospori, jer se poziva na svoje istorijske zasluge, na zakonitost i Ustavnost, a neće da prizna da je Revolucija bila nezakonit akt u zakonskoj zemlji, da je bila protivusb /na u ustavnoj zemlji, da je biia oblik građanskog rata kojeg su pobedonosno dokrajčile i izborile seljačke i radničke mase, i konačno da je bila oslobodilačka samo u onom delu koji je vođen

kao opštenarodni oslobodilački pokret protiv okupatora i njegovih slugu. Znači li to da su komunisti izdali sebe i svoje ideale? Šta se to događalo sa ovom zemljom i narodom već više od pola veka? Moram odmah reći, možda ću mnoge razočarati: KOMUNISTI NIKADA NISU VLADALI OVOM ZEMLJOM I OVIM NARODOM! Pa ko je onda gradio samoupravni socijalizam i nesvrstanu Jugoslaviju? Gradili su socijalizam antikomunisti pod zastavom komunizma, jer, to je bila čudesna maska za njihove pelivanske i satenske igre pred istorijom. Zar su komunisti bili oni koji su se međusobno tako svirepo, tako potajno i nerazjašnjivo međusobno obračunavali u frakcijskoj borbi za vlast? Zar su komunisti oni koji su svojim demagoškim internacionalizmom, a u stvari kameleonskim nacionalizmom_ ispunjavali zahteve i Program Kominterne? Zar su komunisti oni koji pucaju u potiljak svojih revolucionarnih drugova? Zar su komunisti oni koji potkazuju policiji, pišu lažne prijave, kleveču, optužuju i sumnjiče časne borce za novi humani svet? Zar su komunisti slobodni zidari još istorijski nerazjašnjenih „tajnih procesa" bez suđenja, brojnih likvidacija najumnijih najdarovitijih Ijudi ovoga naroda, najidealnijih slobodara ove zemlje? Zar su komunisti oni koji prljavim igrama preuzimaju kongrese u svoje ruke, koji se nadmeću u podvalama, koji sakrivaju istinu pred svojom Partijom i svojim narodom, koji još od Vukovarskog kongresa igiaju na ~dve karte"? Ko je omogućio snažan prodor masona u sami kornunistički vrh? Čije su naloge izvršavali jugoslenski komunisti kada su bili podeljeni na frakcije: na pariski klub, bečku filijalu, kominternovski klan, i konačno, čiji su bili Ijudi koji su nestajali u obračunima tihih likvidacija i neznanih kazni smrti po bulevarima biudne Evrope i ratištima sve do Španije? Da li je Kominterna sve znala šta se radi ovde na balkanskoj vetrometini? Zar nisu Broz i Velebit napisali i sastavili optužnicu i lažnu prijavu protiv sekretara KPJ Gorkića, još u Parizu? Zar je mogla Kominterna da posumnja u ono što njeni „obaveštajci" pišu i potpisuju? Kako proveriti „svoje" Ijude? Zar Broz nije bio osuđen na smrt od Kominterne još 1938. godine? Zar mu Kopinič nije tada spasio .glavu i namestio da uz pomoć prijava Moše Pijade i servisa Milovana Đilasa pribavi „dokaze" bez dokaza za Petka Miletića, da ne bude izabran za generalnog sekretara KPJ? Ko je obm.anuo Blagoja Parovića i poslao ga u Španiju da brani republiku i pored izričite naredbe Kominterne da sekretari partija ne mogu biti upućeni u Španiju (a Blagoje je bio org. sekretar)? Ko ga je tamo upucao? Od kuda toliko lažnih svedoka njegove smrti? Šta je radio Vlajko Begović i Vladimir Popović Španac u Španiji, pored borbe čije su zadatke, izvršavali? Šta je radio zagonetni Kopinič i u Španiji i u Jugoslaviji? Nije izvršavao zadatke Kominterne, već Josipa Broza, Šta je radio Kosta Nađ kao borac i komunista, kakve je usluge pružio Brozu u likvidaciji učesnika BARCELONSKOG KONGRESA JUGOSLOVENSKIH KOMUNISTA INTEBRIGADISTA koji nisu priznali Broza za sekretara? Sada kada se zna da Broz nikada i nije bio imenovan od Kominterne za generalnog sekretara KPJ, jasno je da je taj drski samozvanac stupio tek na komunistički presto 1940. godine uz brojne predhodne likvidacije svih onih koji su bili od njega veći za glavu, On ih je perfidno lišio tog preimućstva uz „vruće glave" mladih intelektualaca i nekih saboraca (Prežihov Voranc i njegova misteriozna uloga u Parizu, usluge Brozu, osluškivanja i kriminalna delatnost Broza u Parizu, Beču i Istanbulu predratna, Uloga knjižare: HORIZONT koja je bila obaveštajni sabirni punkt Kominterne u Parizu, i nesrećna likvidacija 1941. godine Pavlovića u Užicu (übice njegove su još žive u Beogradu), zašto Koponič nije spasio 1941. godine elitu hrvatske komunističke misli; Cesarca, Keršovanija, Pricu, već je dopustio da ih likvidiraju ustaše (je li to bio prečutni zahtev Broza, njegovog vernog saborca u likvidacijama mnogih istinskih patriota i humanista)? Kakva je uloga Čolakovića u Parizu, a kakva Đilasa i Vukomanovićaod 1937, godine, i nekih mladih kadrova (koji su za svoje mračne i tajne zasluge odjednom postali članovi Titovog PLITBIROA KPJ? Kakva je uloga Rankovica? Šta je sa njegovim tajnim beleškama? Šta je sve prećutao Kopinič a šta obmanjuje uporno Tempo? Tempo koji se kune da za Goli nije znao do 1966. godine!!! Kako verovati takvom čoveku čak i za ono što je moguće u njegovim SEĆANJIMA, MEMOARIMA, u njegovoj BlCl ZA BALKAN? Zašto su likvidirani španski borci, jugoslovenski prekaljeni komunisti u DAHAU

PROCESU posle rata? Kome su trebale odmazde nad zarobljenim četničkim, ustaškim, domobranskim, i drugim jedinicama na kraju rata? Zašto im se nije sudilo? Zar im nije bilo dovoljno jama po Lici, Bosanskoj Krajini, Crnoj Gori i Hercegovini? Čije su to naredbe? Zašto su mnogima ruke krvave do iakata, a sada bi svi hteli da budu anđeli? Jer, pred smrću koja je neminovna svim Ijudima, i takozvani heroji, postaju kukavice pred unutrasnjim, neodoljivim, neubijenim glasom savesti? Kome je to tek sada progovorila savest? Svi žele da bar imaju čiste ruke kao PILAT kada nemaju čistu dušu a ni um. Zar su takvi Ijudi stvarno bili komunisti, i zar sebe mogu smatrati komunistima? Jer, da odmah kažemo: KOMUNIZAM JE SVOJIM IDEALIMA, SVOJIM IDEJAMA, SVOJIM HUMANIZMOM, ZAHTEVOM ZA PRAVDOM, ISTINOM, JEDNAKOŠĆU, BRATSTVOM MEĐU LJUDIMA I NARODIMA, ZAHTEVOM ZA SOCIJALNOM JEDNAKOŠĆU, SLOBODOM, SVOJOM'STVARALAČKOM I PLEMENITOM MISIJOM OČOVEČENJA ČOVEKA I OSLOBOĐENJA SVIH NJEGOVIH LJUDSKIH POTENCIJALA, SVOJIM INTERNACIONALIZMOM, SVOJOM OPŠTELJUDSKOM LJUBAVLJU I SOLIDARNOŠĆU, SVOJIM ČASNIM OPREDELJENJEM ZA OSTVARENJEM SNA MNOGIH GENERACIJA REVOLUCINARA ZA STVARANJE NOVOG HUMANIJEG, PRAVEDNIJEG, ČASNIJEG I SLOBODNIJEG I SREĆNIJEG SVETA bio i ostao najbliži izvorima HRIŠĆANSTVA Međutim, svedoci smo da se toliko izopačio, postao svoja suprotnost, baš onda kadaje osvojio vlast? Šta je za komunizam bilo kobno? Pre svega kadrovi? Upravo, uvek su-na čelo dolazili egocentrični, bolesni, sebični karijeristi, poslušnici ili do bezumlja Ijudi željni viasti, makijavelisti sa ogrtačem preporoditelja, revoiucionara l Često su to bili übačeni „dvojni špijuni" infiitrirani u sam vrh oslobodilačkih pokreta i revoiucije, perfidno uzidani u sistem nove borbe i nove vlasti u ime naroda i uz „mistericznu" pomoć švojih dalekih ali moćnih, svetski moćnih zaštitnika? Zar nije tako došlo i do 1948. godine? Zar se mi ne hvalimo svojim velikim: NE! Staljinu? A u pitanju je bio lični obračun Broza, Rankovića, Đilasa, Bakarića i Kardeija, sa Kominternom, hoću reći Staljinom? Pet ostavki moglo je da spasi kadrove revolucije! Pet ostavki moglo je da ne bude 18-a, da ne bude uhapšeno 220.000 jugoslovena, da ne bude likvidLano 8.000 prvoboraca, da se ne hapsi pod nečuvenim uslovima 55.000 vojnih lica, od kojih je 25.000

uhapšenika ostalo doživotnim invalidima, a mnogi duhovno übijeni i dovedeni do ludila i samoubistva, a da ne govorimo o njihovoj društvenoj izopćenosti, čak i danas?! A ko su ti spasitelji Jugoslavije koji su je tada branili uz sve te takve i neviđene žrtve i žrtvovane Ijude? Jasno kako su nas spašavali i u ime kojih ideja? Zar je Jugoslaviji trebala kolektivizacija zemlje, kada je sitnoposednički mentalitet njenih Ijudi bio poznat? Ko je na tome insistirao? Kominternanije! Trebaloje izblamirati komunizam kod naroda kao prisilnu nesreću nad tek oslobođenom zemljom i to je uspelo, odmah posle rata, da bi se tek 1956. godine shvatila donekle podrška te politike: kolektivizacija pod prinudom?! Ljudi na zemlji dovedeni do beznađa, otimačina i pljačke praćene čak i zločinom, zar je to komunizam? Kakvi su bili ti naši učitelji komunizma kada nisu raziikovali ni crno od belog? A sada ti isti (onaj deo koji je najbolje služio Broza i preživeo sve njegove zamke), sada svi pišu sećaju se, prikazuju se kao borci za demokratiju, za Ijudska prava, za pluralizam, za parlamentarizam, za demokratsko, humano i pravedno društvo, za pravnu državu i ustavnost, baš svi od reda, Pa pobogu braćo, i Ijudski nesoji, gde ste to Vi bili (niste pali sa Marsa, bili ste čelnici ove zemlje, rukovodili i odlučivali o njenoj sudbini i njenom narodu, Vi ste upravo osnivali logore, osuđivali bez suda, pljačkali ovu zemlju, übijali Ijude tajno i javno, misteriozno i kvalifikovano, vi ste prigrabili kraljevska bogatstva od ovog prevarenog, izmučenog naroda, vi ste zavodili cenzure, vama su organizovani mitinzi, manifestacije, smotre, sletovi, praznici, spomenici, spomen ploče, čestitke, slati telegrami, a sve na organizovan način od strane vaših kabineta i komiteta, vama je narod zastirao puteve cvećem, vama su hiljade zastavica mahale kao jedna, vama su građene vile, letnjikovci, zamkovi, lovišta, bazeni, jahte, ergeie rasnih konja, vama je sve bilo dozvoljeno, svuda ste bili besplatno gošceni i čašćenl, vama se poklanjalo sve i sva, vi "ste putovali belim svetom kao belosvetski hohštapleri više od svih svetskih upravljača, vama su Ijudi koji su „sišli sa drveta" bili braća i izgovarali kroz ritam tam-tama njegovo ime kao belog nepoznatog Boga, baš ti i takvi slugani, veruju da narod ima kratko pamćenje, da se njih nedovoljno seća šta su radili i činili, gde su bili, koliko su svojim dobrim delima zadužili ovaj narod i moralno i materijalno, ne sećaju se koliko su bili verni svom radničko-kovačkom Bogu, svom austrijskom curgfireru, svom „komunističkom" samoz-

vancu, diktatoru crvene zastave koji se izvanredno borio na Drini u Prvom ratu, koji je učio obaveštajnu školu crno-žute monarhije u Pečuju, koji je u Galiciji zaradio kozačku ranu, koji je sebe proglasio učesnikom Oktobarske revolucije i Staljinovim đakom, svojim misterioznim „španskim" učešćem i likvidacijama, svom antidogmatskom dogmatičaru, svom velikom staljinisti koji je i Staljinu podvaljivaojošod 1928. godine, svom „dvojniku" bez premca, sada oni čak idu dotle, da su osnivači NOVIH PARTIJA sa zvučnim imenima i još zvučnijim zahtevima i uverevanjima, imitiraju takozvane „komuniste" a sami se prikazuju kao ogorčeni antikomunisti, ali, koriste njihovu školu u borbi za vlast, njihove proverene metode uvijene u oblande višepartijskog parlamentarizma, demokratiju uče kao lekciju separatizma, secesije, šovinizma, nacionalizma, diktata koji vodi ne u novo jednoumlje već u bezumlje. Kakve su pobede koje oni najavljuju ako vode novom građanskom, bratoubiiačkom ratu, osvetništvu, mržnji? Kome su oni potrebni? Zar će ovaj napaćeni narod, uvek i iznova varan, obmanjivan, zaluđivan, osakaćen, zabranjivan da bude ono što jeste, glasati za takve pokrete? KOMUNI2AM NIJE MRTAV KAO IDEJA već su mrtvi nosioci izvitoperenog idealnog greha, greha za izgubljenom Ijudskošću i' slobodom. Nisu oni samo prodali dušu đavolu, već narod svoj priveli pod GILJOTINU ISTORIJE. I drugi su pre njih i no sa njima slavili satanski ples, ali, niko nije imao snage da pred licem Istine i zabranjene Slobode prizna svoju POLITIKU ZA ZLOČIN pred svojim, još uvek časnim narodom, narodom koji je uvek bio bolji od njih a kojeg su oni zabranjivali, kome su oni sudili, kome su oni oduzimali pravo da stvara svoju istoriju i bez njih,"ža sebe i za svet, jer su bez njih časniji, slobodniji, umniji. ■ MOMČILO JOKIĆ Mi koji smo robovali kvazi komunistlčkom režimu zbog komumzma kaopobunjenici savesti svoga naroda najbolje znamo kolika je cena u doslednojborbiza ideale i principe izvornog socijaiizma i humanizma. Mi pamtimo sve žrtve naših drugova i naših prethodnika. Mi znamo istinu koju će tek upisati istorija. Tu istinu objektivno vrednovanu i naučno utemeljenu čeka narod ne da bi se svetio, već da više ne dozvoli da zločin postane vrlina! PRESUDAN I NEODLOŽAN ZADATAK

Lični stav

Od zaštite života i zdravlja radnika nema važnijeg zadatka, (Svoditi značaj zaštite radnika na „nivo zarada" znači degradiranje tog najvažnijeg i najhumanijeg zadatka. Tu istinu suvišnoje dokazivati.) Složenost zaštite Ni jedan zadatak ne može se rešiti jednostranim merama. Bez sumnje ni ovaj najvažniji. Da bi radnik stvarno bio zaštićen od svih opasnosti potrebni su mnogi uslovi: Materijalni, ekonomski, društveni, obrazovno-vaspitni, pravni, moralni, psihofiziološki, tehničko-tehnološki. Njihov međusobni uticaj takođe je važno da se shvati. Pogrešno je zanemariti bilo koji vid zaštite. Zaštita ne može biti efikasna ako nije potpuna, sveobuhvatna. Pri tome je potrebno svakom činiocu, uslovu, svakoj mogućnosti i svakom rešenju posvetiti odgovarajuću pažnju. Shodno tome, bilo bi najopasnije za ukupnu bezbednost radnika, nesumnjivo i društva u celini. da se zanemare (a to se već događa) značaj i uloga boljih društvenih odnosa. Bitnost društvenih odnosa Borba za socijalizam, koju nazadne snage nastoje da prlkažu izlišnom, znači ujedno i borbu za bolju ukupnu zaštitu i bezbednost radnika i cbratno, Samo u boljim društvenim uslovima zasnovanim na

društvenoj svojini. gde svi rade i gde se vrši raspodela proizvoda prema jedinstvenim načelima, gde se čitav rad planski odvija i gde se vodi briga o svakom čoveku i zaštita može da se istinski i svestrano da unapređuje, I obratno. Borba za profit potiskuje zaštitu Ijudi. Ona se vodi, u krajnjoj liniji, na račun radnika ugrožavanjem njihovog zdravlja i života. Kapital degradira moral, vodi ka prevlasti bogatih i slabljenjem ukupne zaštite, Gde smo sad i kuda dalje? Proces tržišne orijentacije, liberalizacije i privatizacije sve više napreduje. Lični interes potiskuje društvene interese. To je ujedno i proces ekonomske, moralne i društvene krize. On nužno znači i sve veće ugrožavanje sve većeg broja radnih Ijudi, sve većeg broja stanovništva i čitave društvene zajednice. Posledice takve onjentacije sve se jače osećaju. Na jednoj -strani: veće povlastice za vlasnike kapitala, veća jagma za novcem, naglo bogaćenje relativno malog broja ijudi i */eća potrošnja luksuzne robe; na diugoj: porast broja nezaposlenih i uopšte nezbrinutih, nedostajanje sredstava za bitne potrebe radnih Ijudi, za društvenu reprodukciju i društvo kao celinu. Ugroženi su i zdravstvena zaštifa Ijudi, solidarna stambena izgradnja, pravilno obrazovanje i vaspitanje, kao i druge bitne tekovine socijalističke revolucije. U takvim uslovima kada se i zakonskim sredstvima kaoital brzo širi, radnička klasa

se sve više potiskuje. Ako se taj proces nastavi, kapital bi je vrlo brzo doveo u potpuno najamno ropstvo, Nužno oslobođenje iz takvog stanja zahtevalo bi žrtve. Druga povoljnija mogućnost jeste njeno ujedinjavanje u zajedničku borbu sa svim naprednim snagama, suprotstavljanje privatizacijama, kapitalu, privilegijama i svim drugim negativnim pojavama i nazadnim snagama. Ne učiniti neoprostivu grešku Nastojanje da radnici rešavaju probleme samo u okviru svojih radnih organizacija i da se usmere samo na ekonomska pitanja ne vodi pravom i trajnom rešenju problema položaja i poboljšanja ukupne zaštite radnika. Opšti društveni problemi nikada se ne bi mogli da reše t ,z racionalnih mera jedinstvenih, sveobuhvatnih, planskih, na nauci zasnovanih. Svakako i bez odlučujuće uloge radnika svih delatnosti, svih zanirnanja, njihovog pravilnog stava i jedinstvenog nastupa. Sprečavanje da radnička klasa bude dovedena u potpuno potčinjen položaj i borba za obnavljanje, zaštitu i razvijanje socijalizma je najvažniji i najpreči neodložan zadatak. Njega moraju biti svesni radnici i omladina sve napredne i čestite snage društva. Neshvatanje tog zadatka znači pravljenje velike istorijske i neoprostive greške, koje bi se kasnije nužno velikim žrtvama morala da piati. ■

MILOJKO LUKIĆ

KOMUNISTIČKA ISKRA, list Komunističke partije Jugosiavije STRANA 5