Arhiv UNS — Listovi stranaka

КАКО СУ МЕ МУЧИЛИ

<шшш

ПРОТА И ПРОФЕСОР САВА БАНКОВИЋ

Петиција Савезном извршном већу (СИВ)

Пишем ову Петицију СИВ-у у најбољој намери, не ои ли данашње руководство Југославијс на учшвеним грешкама извукло наравоученије и нашло спасоносни пут, јер се једнопартијским системом једносмерним путем, дошло до непобојног зида и дове ло двадесет четири милиона грађана Југославије у изузетно тешку ситуацију - нарочито радничку класу и пензионере с малим примањима. Краљевииа Србија и сви Срби у оба победоносна Балканска и у Првом светском рату, створили су данашњу Југославију, и уз помоћ својих Савезника - срушили царство Султана, Виљема и Аустро-Угарску Монархију, остварили вековни сан - донели слободу и уједињење Јужних Словена. У чему је била снага те мала Србија и како је она могла да сруши три моћне царевине? Прво, Србија је била хомогена држава, па према томе имала је и хомогену војску. Друго, народ Србије и војска имали су пуно поверење у своје политичко вођство, на чијем челу је под краљевском круном краља Петра I Карађорђевића стајао мудри политичар Никола Пашић, кога, познати италијан ски дипломата и писац Сфорпа, ставља на треће место међу политичарима Европе, иза Бизмарка и грчког политичара Венизелоса. Осим Пашића, били су и др. Милован Миловановић, творац

Балканског Савеза, поштени Љуба Давидовић, Стојан Протић, др. Лазар Пачу, лекар, најбољи министар финансија у Србији и други. Треће, српски војник, као и сав српски народ, имали су идејног непријатеља-Турчина и Швабу. Ако би неко онда упитао српског војника, па и сваког Србина и децу - ко је српски непријатељ, без предомишљаја добио би одговор: Турчин и Швабо. Српски национализам био је главна снага у победама оба Балканска Рата. Тај снажни национализам скренуо је пажњу свих Словена у Аустро-Угарској Моиархији на Србију и утеривао је страх Бечу и Пешти. Политика данапнвега режима устаје против српског национализма, будећи национализам свих других националности у Југославији и то у време када је данашње руководство довело Југославију у безизлазну ситуацију. Таква политика поново ће довести до братоубилачког рата у Југославији. Четврто, српски војник борио се и гинуо за слободу своје отацбинс - за крст часНи и слободу златну, а иије се борио за власт само једне политичке партије. Пето, на челу српске војске стаЈао је неумрли српски војвода Радомир Путник и прослављене српскс војводе: Степа Степановић, Живојин Мишић и Петар Бојовић. Последн>а двојица су сељачки синови и у њих је српски војник, са опанком и шајкачом, имао неограничено поверење. Шесто, српски официри када су излазили пред строј војника, поздрављали су их: „Помаже Бог војиици!”, а они су као један одговарали; „Бог ти помогао!” - а не као сада: „Смрт фашизму слобода народу?” Само морал какав је владао у српској војски и вера у политичко и војничко вођство могли су да остваре резултате, који су крунисани 1918 године уједињењем и ослобођењем Јужних Словена. Када је краљ Петар I прокламовао ослобођење и уједињење, 1 децембра 1918 године у једну државу Срба, Хрвата и Словенаца, његова је прокламација

почињала овим речима: „Од данас престају сва непријатељства у уједин>еној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и сви грађани Краљевине имају иста права прел државним законима...” Официри који су били у аустроугарској војсци, могли су остати и лал»е у војсци са умањеним једним мином који су имали у споменутој војсци. Широм Југославије орила се песма, веселио се народ, играла кола, пило се и мастило на све стране, грлило и љубило по домовима, кафанама, на улицама и сћуда се узвикивало: живела слобода, живела победоносна српска војска! Војвођани који су вековима преко Саве и Дунава гледали на СрбиЈу, тада су препунили Београд и из свих крајева Југославије дошао је народ у Београд да подели радост са Србијом. Онда се није издавала дозвола за одлазак у друго место, као што се то чинило после Другог светског рата. На Теразијама и на Славији развила су се непрегледна кола. У кола се хватала маса шароликог света: официри, војници, грађани, сељаци, мушко и жен-

ско и свако јс играо, како Је знао и умсо, док је војна музика узбуркавала сваку кап крви у раздраганим телима. Све је било весело и радосно, што је преживело ратове и васкрсло из ропства.

Слобода коју је донела комунистичка партија 1945 године Каква и колика разлика измсђу 1918 и 1945 године! Србија, Пијемонт Српства, која је била разапста за времс Другог светског рата и очекивала слободу своје васкрссн.с, сада је била у сузама. Разлегао се плачијаукод истока до запада и од севера до југа Србије. А зашто? Зато, што је Србија православна и национална зсмља, коју окупирају комунисти, безбожници-атеисти и интелсктуалпи. На све страие ОЗН-а (политичка полиција) хапси мушко и женско, свуда су препуни затвори. По неким комунистичким законима, донетим из шуме, окривљују се људи, проглашавају се народним непријател>има и издајницима, па и стари ратници и но-

сиоци Карађорђеве звезде, стрељају се групе и појединци. Омлалинци од 18 до 25 годииа старости, који због рата нису служили војску, мобилишу се. И ако скоро нико од њих иије узео пушку у руке, одводе се на фронт у Срем и Восну, бапају се на модерно наоружан>е и прекаљене немачке борцс и та омладина гине хиљалама. Мобилишу су младићи само из Србијс, а не из других покрајина и других народности. Православној и националној Србији треба да се пребије кичма и утера сграх у кости. Многи родитељи који су имали јединпа сина и многи домови остали су пусти. Било је више случајева, да су млади очеви од 38 до 43 године старости, а служили су војску, молили да они илу на фронт уместо своје деце. Но не постоји случај, да је нечији предлог усвојен. Само у Срему погинуло је те српске омладине између 70-80.000. Међутим политичке и војне власти признају свега око 40.000. Да ли би Пемци остали у Југославији, да ова омладина није мобилисана? Не и иикако! Да ли би комунисти у Југославији дигли устанак за ослобођење Југославије, да Хитлер није погазио споразум о ненападању из 1939 године са Стаљином? Тврдим, да не би, већ би сарађивали са Немцима, као што су сарађивали до уласка Русије у рат. Да ли 6и комунисти победили Србију, да нису руске трупе прешле преко Дунава и Србије? Не преко Југославије, него су прешле само преко Србије! Зашто су комунисти дигли устанак и да ли су устанак почели убијањем окупатора? Прво, комунисти су знали, да ће Немци по уласку у рат са Русима, убијати комунисте заједно са Јеврејима и Циганима Зато су се комунисти из градова и села повукли у шуме и у места, где никада пре тога Немци нису залазили, а на тражење Стаљина, ступили су у акцију и своје бежатве у шуме и села прогласили устанком. (Паставак у следећем броју)

НА ЛИСТИ СУ УВЕК ИСТИ - КОМУНИСТИ

ИЗБОРИ

Нисам, ако се већ изјашњавам, ни за Исаковића. Некако су ми сумњиви ти агитпроповци и комесари. Све ми се чини да у својим комесарским торбама држе неку нову варијанту комунизма. За њега, изгледа, нису ни социјалисти, нешто им је сумњив после Франкфур га, где се срео са принцом Томиславом Карађорђевићем. Хајде, де, што се срео, било је неизбежно, али што га је поздравио дизањем три прста у знаку крста е, ту је ствар сумњива! Кад је чуо клицање масе Карађорђевићу, Исаковић му се клањао до земљи• це црне. Практичан човек! Могло би се догодити, мисли, да овај принц стварно дође у земљу, па и у Двор свога оца и деде! И шта му је требало да у новинама, пред Франкфурт, изјави да се у земљи мувају неки принчеви и сумњиве принцезе који не знају ни српски ‘језик. Баш је испао несмотрен! Тако искусан, а већ му звижде на трибинама. Ако га социјалисти скину с листе могу ожалостити и Карађорђевиће! Господина Црнчевића морају свакако ставити на листу. Па, он је већ посланик, толико се уживео у ову улогу, толико му је слатка да не би имало смисла да буде кратка! За њега ће гласати и Јелисавета Карађорђевић. и да не гласа, кад јој је он лично обећао рехабилиз ацију њеног оца, кнеза Павла, који је у историју ушао као издајник српског народа. Тако је записао патријарх срп-

ски Дожић и тако ће остати. А ја верујем патријарху. Господина Црнчевића треба свакако кандидовати и стога што хоће да усложи Србе! Сви под један барјак, социјалистички, па макар с њега скинули петокраку звезду! Није важно знамење, важно је имати власт. А господин Црнчевић много воли власт. Своју! Писци и неки опозиционари гласаће и за друга Богдановића, ако буде кандидат. Можда ће гласати и Бора Пекић. Боље му је да гласа него да га бију! Шта ће, ако, рецимо, друга Богдановића, на сам дан избора, обузму црне слутње, па заповеди: Милицијо, распаљот по опозицији! Једном је већ такву наредбу дао. Сећате се, пред Београдском телевизијом. Кад су оном милиционару рекли да је тукао по ногама чувеног писца, он је, уз уздах, узвратио: „Да сам знао да је писац, не бих га палицом по ногама, већ по рукама, да никад више ништа не напише! А и шта ће нам толике књиге, кад још нисам прочитао ни сабрана (не)дела друга Тита“. Ако друг Богдановић примени ове палице социјалисти могу да добију на изборима. Па сад, ко воли, нек’ изволи: по ногама или по рукама! Палице су увек спремне. Другарица Рада, буде ли на листи кандидата, има велике шансе да се још једном прослави. Њена слава одавно траје! Највише се прославила кад је оно „танцовала“ са Јоже Смолеом! Сећате се, свакако. Био је то прави „соција-

листички танго“ на станици кад се зауставио воз такозваног „братства јединства“ из Словеније. Другарица Рада је вешт политичар, али није далековида: није могла да наслути да ће се браћа разбратити, да Словенци имају другу браћу, али с оне стране југословенске границе. Осим тога, она се прославила уједињењем социјалиста и комуниста. А кад се неко уједини са собом, то је већ подвиг! То никоме није успело! То је наш изум. ВаљалО би га патентирати и продати „мрачним“ капиталистима. Не знам ко ће све бити за друга Соколовића, али знам ко неће! Неће га „Беко“! Е, а зашто радниЦи неће човека који носи њихова лепо скројена одела? Да није, можда, лош платиша?! Шта би они хтели, да их рекламира, па још и да им плати! Листа оних који носе а не плаћају, већ је предуга и већ је објављена у новинама, па нема смисла да преписујемо из туђих новин^. Ко ће још бити социјалистички кандидат? Свакако млада и лепа Снежана. Она је себе прогласила „првоборцем нове социјалистичке револуције која тече“. Плаћају је да говори, а народ се пита; колико би коштало да ћути! Некима ћутање баш лепо стојн. Док човек ћути не зна се колико је паметан. И колико је лево од памети. Пристижу и нове снаге, нови кандидати, људи који се никад политиком нису бавили. Они су нови

дух и нове снаге на листи социјалиста. Време је, очевидно, за глумце, оперске певачице, естрадне уметнике. Тако су се ових дана У Г радском одбору СПС (Странка послушних Срба) нашли глумац Бата Живојиновић, оперска дива Дубравка Зубовић, естрадна звезда Мирослав Илић, а очекују се масовни хорови, тамбурашки оркестри, таламбасисти, гитаристи, бубњари. Ови последњи су најпотребнији. ББима је, на избору, честитао лично књижевник Витезовић. Боже, срећног ли човека! Честита, рукује се, говори, а нада се да ће ускоро и одликовања да дели. Незаборавног Булиџу треба свакако одликовати. За улогу Булице! Открио нам је, тада, том улогом, сву беду комунизма: пљачке, отимања, прогоне. Ту серију обавезно треба поновити. Не због публике, него због Булице. Да се присети! Можда је Бата у кризи. Можда га не узимају да снима, па је сад потребно да то социјалисти мало погурају. Замислите да неко сними филм без њега! То би била брука! Још ако би се тај филм звао „Прерушавање“! Не, не, то без Бате не би могло. Бата социјалиста! Па то је да пукнеш од смеха! Друго је Дубравка! Мајко моја, кад она отпева! Већ видим наслове у новпнама: „Соција-

листичка дива дигла социјзлистичку публику на ноге! Одушевила социјалистичке критичаре! Њено приступање СПС забележили социјалисти широм света. Од данас она ће певати само за социјалисте...“ Писаће социјалистичке новине и о Мирославу. Он се увелико спрема за самостални социјалистички концерт. Колеба се у избоРУ почетне песме: да ли да стартује с новокомпонованом „На листи су исти, исти“, или да запева опроштајну: „Оно наше предуго трајаше, нема збора, бежати се мора...“ На сцену би тада, у режији Милована Витезовића, могао да изађе комунистички теоретичар Првослав Ралић и да, као члан Одбора, обавести публику докле је стигла изградња манастирског конака у Земуну. И Витезовић се, кажу, колеба: да ли да чувени марксиста Ралић преко своје социјалистичке одеће навуче калуђерску одору?! Боји се да не буде сувише наметљиво. Боји се да не буде прерано. Можда још није куцнуо онај судбоносни час кад ће се комунисти прерушени у социјалисте поново прерушити, овог пута у калуђере, па ће уместо својих идола Маркса, Лењина, Стаљина, Тита, Кардеља и остале братије носити иконе Светог Саве. Учиниће све да би сачували власт.

В. Брадић

ОТАЏБИНА

НОВЕМБАР 1990.