Arhiv UNS — Selo

ЖЕТВА

П Р И Ч А „ЗЕМЉОРАДНИНД"

Жута, прашњава цеста вијуга се кроз модрозелени талас семберске равнице. Брекћући њоме клизе аутомобили, тандрчу расушена сељачка кола, дижу сиве, згуснуте облаке прашине, који се тромо разилазе и засипају њиве и људе на њима. Али та гушећа прашина као да не шкоди пшеници што Је повила златно и тешко класје. Не шкоди она ни кукурузима што су већ у пасу, па им широка, зелена пераја радосно пјевају у топлом потоку златнога свијетла. Буја у њима снага напона, што је снажни ко-’ ријенови узимају из плодне земље. А горућа зубље сунце поче земљу из које буја живот, у' коју се лијева зној и руши снага. Звижде изоштрене љуте косе И лијеже једро класје. Низ затегнуте сељачке крптењаче цурком тече зној, Жуљеви пеку на длановима, у мишицама се грчи умор, а за плећкама је пролом од напора који све више нараста. Дуг златан откос као бедем лијеже стрњиком, а жене и дјевојке свијетлим срповима га купе у руковети и слажу на ужа. Каткад се само исправе, сабију у групу, а затим се снажна пјесма младости: ~ не носим ципеле од бокса,. допашћу се драгоме и боса“. Сунде, ватрено око, све јаче '*ече. Сељачке, црне, жуљевите t>yi<e све преданије тону у велити ритам рада. Није шала купи le пшеница, купи, веже и дјене f крстине. Нафака је то, рад, Мука и напор од цијеле године. Стари реуматизми се распарили "аа топлини, утаили се болови у Урстима, па се и задњи остатак снаге бацио на посао. Небо пламти. Спустила ее дријемајућа спарина. Дан је дуг као година. Малаксава се од умора што се увлачи у мишиће, у кости и крв. Како ли би годио тренутак одмора. Али одмора нема, неможе ra биги, јер се берићет купи један пут годишње. Један пут се у години жње, извлачи из шкрте земљине утробе благословени хљеб. И зато мравињак сељака се не одмара, нити малаксава. Журно граби, отима, котрља' се и посрће. Дошло је до руке, а ко зиа докле ће вријеме послужнти. Оно непознато, крвничко 1! иодмукло вријеме, што грабежљиво виси у природи и преврне очас, иа иокварњ све рачуне о доброј жетви. И зато је све живо, двоиожно измиљело из села, па отима свој крвави зној, плодове муке наnopa. Одахнуће се тек кад се саcue једро, усушено арневље у магазе. Не, нс, ни тада се неће одахнути, јер ће на умор пасти бол, а лице ће сеискривити од грча што долази оздољ равно ~из срца. Доћи lie затим трговад за стари дуг, за њим егзекутор, иацдур из оиштинс и саи остали редом. Џакови ће излазити брзо, а магаза ће бити сваким даном све празнија. Сељак даје свима, али из срца чупа. У срцу се свака влат расла. Срце је дрхтало над њоме док је расла у њиви. Коси се дозрела пшеница, па је зато цијело село у пољу. А црне, ниске кућице уморно и .шутљиво чуче у жару љетњег поднева, По двориштима пишти гладна живина, мучу телад, рокty лапљиви прашчићи. Из ковачЛцце.се чује звон челичног наковња и брундање мехова. Но

гдјегде каква изнемогла старица затење слабачким рукама ђерам и ожедњелој дјечици додаје воде. На раскршћу села гдје се улице сијеку као растворене ножице, диже се велика, бијела, двоспратна кућа. Од свих 285 нумера, то је највећа и најљепша кућа у селу. Та кућа опет је дика и понос газде Воје, дебелог, мјешинастог дућанџије. Пауци распињу своје мреже по ћошковима и на пролазима испод подесних скровишта. Сеоски зеленаши су дрски па распињу своје бакалнице на раскршћима и највиднијим мјестима села. Тако е и газда Војо саградио своју кућу» на средини села. Позади куће су сазидани велики кошеви за кокуруз и магазе за пшеницу, штале за стоку и друге зграде за разну оставу. А све те зграде направиле су један велики дрвоковња и брундање мехова. По ришни правоугаоник, који засађен кајсијама, трешњама и велиКим, крошњатим орахом. Под орахом је саграђен ладњак, у њему намјештен сто и прекривен бијелим чаршавом. За столом сједи газда Војо, јер у дућан ријетко ко долази у ове дане. Жена и дјеца још прије десет дана утишли су у бању. Налактио се газда Војо, а пред њим на столу растворена, велика и плава купусара, књига вересије. Прсти му лијено преврћу замашћене листове, а зелене, мачје очи, дубоко су упијају у разроке бројеве, па их горе сабирају у мождинама уз фантастично дометнуте каматњаке. Испадне ли свота мала, онда се усне широко отромбоље и похлепно разувуку, а рука се механички маши оловке што лијено сједи за клемпавим уветом. Ето код Митрова имена заиста је мало записаио. Уписано је свега 69 динара. Гледа газда Војо тај број 69, а у свијести му израста висока и иовијена прилика сељака Митра Пакића. Лбкав је и шкрт то сељак, додаје од у мислима. Вриједан је као кртица, тачан на плаћању и сигуран на ријечи. Није лола, дангуба, нити воли да се мола пр кафанама. Сав је прирастао за земљу, упио се у њу, копа је, оре, превће и циједи из ње задњу мрвицу рода. У крмцима му иде за руком, коњи су му добро -урањени, а земља увијек на врнјеме обрађена и прва у селу посијана. А у газда Војиној књизи вересије скупило се јадно и чемерно само 69 динара дуга. Зато се рука лагано спувдта са оловком и додисује „разне робе за 54 динара“, Сад је свота постала округла и има три броја, Није ни то бог зна шта, али ипак некако је пристојније и љешпе виђети. А кад буде вријеме да се плаћа Митар ће се презнојавати од домишљања. Мислиће минут, два,четврт, пола сата, чешати се чворноватим прстима по затиљку и напослијетку посумњати да је дигла жена без његова знања. Заплантеће му уши од љутине, засврбјеће га дланови од муке, па ће жина извући своје к%т се врати кућн.

Али на крају ипак Митар ће развезати пешкир и платити, а нешто чудно као сумња голица ће му душу, Тако редом газда Војине очи пипају имена сељака и на крају дописују оно „разне робе“. Зрно по зрно погача, мисли листајући купусару он, а велики је увар' кад се откине банка ту, тамо двије, онамо три, а с Митрових леђа читавих пет и више, И тако редом на свих 285 нумера. И тако редом на све нумере из дванаест околних села. Жању сељаци у жарком руменилу запаљеног поднева и купају се због рваког зрна у властитом зноју. Жање и газда Војо у дебелој ладовини крошњавог ораха са зарезатом оловком у руци и оним што се на крају допише „разне робе“. Жање он, а на гојазним, рутавим прсима раскопчала му се модра, свилена кошуља, па се тако дебела ладовина несметано увлачи и пријатно му голица руменкасто тијело, што слатко плива од здравља и задовољства, Плива срећно и мозак газда Војин, јер оловка брзо и лагаао жање у књизи вересије. „Свима помало, а мени доста“ заврши он мисао. А кад је жетва завршена, оловка опет лијено сједа за ово, док дука вади сребрну табакеру, па онда полако пипајући припаљује дринску цигарету. Сладак, миришљав дим се голицаво шири и у великим, плавим колутовима мота око црвене главе. Зелене очице лукаво прате игру дима, а риђи увитиљени бркови задовољно се костреше. И док се дим расплишава, мисли се у глави згушњавају у бројке, у џакове пшенице, у мјенице н облигације. Жање без умора то газда Bojo у дебелој хладовиии ораха. Читава брда, тешког, ишеничног зрна лећи ће на подове његових магаза, па he све од тежине да зашкрипи и од топлине да замирише хљебом као душа. И тако из године у годкну. Његова је жетва све већа, све богатија. Његове су магазе све пуније,. а чардаци се никад не празне. Све внше Кола и џаковз долазе пред његове магазе, а све је више сељачких имена и нумера у његовој књизи вересије. Опет из свега тога излеже се све више новаца. То газда Војино имање расте у ширину, висину, дебља, коти се и таложи као да ријека наноеи. Са богаством расте и газда ВоЈин углед,, слава и памет. И моћ да боме расте, јер памет није у глави већ у пуним џеповима. А снага је опет у магазама пуним пшенице, у чардапуним златних клипова, јер људи су као стока, морају се понизити, мораЈу да моле за хл?еб што су га стварале њихове руке. Зца све то газда Војо, па зато блажено плива. мислима у дебелој хладовини крошњавог ораха. Баш , тог момента прашњав и

ознојен ућера у двориште би> цикле газда Лука, одложи га устрану и широким рукавом обриса знојно чело; Лако је теби. Окрећеш се ладовином испод ораха и само мислиш шта би пригњечио. Распртио си трбушину као трудна женетина, па се само ракољиш око млатки кад ти која наврати у дућан. Ја бих рекао да ти једини знаш зашто живиш? И тебе посао сатрије. Обкорачиш бицикле и само надгледаш како слуге и надничари косе. Подвикнеш по кадкад на раднике и онда се извалиш у ладовину, па само смишљаш згодну прилику, да што младо пригњечиш, рече газда Војо и потапша Луку по плећима. Море, ова година подбациће скоро за пола пшеницом. Влат изгледа добар, али кад га сатареш, полвица је шувељива. Моје су њиве ране па су добро изиијеле. Их, што he бити ове године цијена! - А како' дугови? Одрађује ли се што? Ђене, ђене. Знаш сиротиња плати, а ако неможе онда одради. Тешко ти је еа овим малко стојећим људима. Hero ја сам хтео мало кафе? За тебе ће бити. Знаш ми морамо да се помажемо, само

је опет поскочило, Ето рат је у свијету Па расте. Кажем ти добро би било да се снадбијеш. Нек се нађе злу нетребало. Истина ја сам се снадбио. То ми је посао. Имао сам нос, па сам осјетио да ће кренути цијена свему. Овакво вријеме ријетко се' двапут доживи. А кад је -у онда не пуштај га из руку. Ови што читају новине кажу да је одређена цијена пшсници. Монополисаће се кажу све и де онда врдни? - Бе, ти тикво шупља. Ко мени шта може? Ако неће пошто ја оћу кажем нема и квит посла. А кад догори до ноката, онда се не пита шта кошта. Само да ми се како ријешити те проклете набављачке задруге. Али ка доћерам учу, прснуће то преко ноћ! И мени је вала као кост jr грлу. У све се мота и петљаи Одвраћа сељаке да не залажу земљу, а сад чујем да оснива житћрску. Зар и то, рђа проклета? И ту обојица тону у мисли Један сања о каматама, џаковМ" ма пшенице и великим гомил» ма новца. О томе како ће још сјутра у град до посланика, начелника и свих који ведре и облаче да уклони учу. Други сања о великој цијени, зими и сељачкој оскудици, куповшш земље. А напољу пече сунце, издахују хосе и лијеже златни талас пшенице. Жетва ће за неке бити оскудна и мршава, за друге дебела и обилна.

Душан Баранин

Земља је ова наш љубљени дом

Хиљаде дугих, сељачких љета знојем и крвљу топили смо поља, Свакој смо најезди били мета и увијек били на домаку покоља. Па никад воља клонула нам није, нити се глава повила пред силом. У нама снага иеконска се крије и ако земљу оремо са рилом. W( ;- Код сваке наше пободене међс знакови борба и побједа стоје. Остатци бунта јуначког нам пређе, слобода и право то су наше боје. Стотину пута Г олготу смо прешли и снагом својом ропства искидали ламце, Свуда смо спомен оставили роду, а мраморјем све смо обасули мланце. • I Будућност љепшу кова Немо сами, силнику сваком постаћемо гром. Нећемо живот у ропству и тами, земља је ова наш љубљени дом.

ДУБИН

Кренимо напред

Кренимо напред, сви раме уз раме Рушимо препреке и газимо кланце. Кренимо напред, у светлост из таме И кидајмо ропске окове и ланце. Кренимо напред, газимо куражно Бацајмо јарам са грбаче своје! Па жуљевитим рукама снажно Стегнимо заставу зелене боја. Кренимо напред, счо тамо у тами Наша се звезда сјаји и блиста. Кренимо браНо, ми нисмо сами 0 нзма је моћ и сила праведнога Христа.

ГОЈКО ПИШТАЛО

Одговорни уредник; Богољуб 3 ечевић, Проте Матеје бр. 39/IV Вдасници за Савез Земљорадничке омладЦне у Југославији; Филип И. Војиновић, Босанска 48/1, Живановић Радован, Конди на 24. Уредништво и администрација листа ради четвртком и. суботом пре подне од 11—12 Час. ипо подне од 6—7 часова. - - Штампарија „ЛУЧ”, Митровић и ЛазарерјК — Бебград, Краљице Наталије 100. Телефон 21-772. . ;

8

Рукописе и све остало слати на Уредништво и Администрацију листа „Земљорадник” Балканска 14-1 Београд. Претплату и добровољне прилоге на наш чековни рачун бр. 60.938.

ЗЕМЉОРА ДНИК

На ма каиву свечаност будете пошли, славу, свадбу, сабор или цривену славу, понесите и продајте наш лист „Земљорадник”, Тиме служите најбоље својим сопственим интересима.

Пошаљите нзм свој прилог, да би помогли ширење просвете на селу, и економском буђењу сељака. Јер, село је и јуче и данас, било и остаје једини резервоар народне снаг® и боље будућности.