Arhiv UNS — Selo

ли, да то у овоме друштву није дужност погошћенога. После су се парови размилили по парку. Била је мјесечина. Један Пепика, са моноклом, у униформи хусарског поручника хвалио се својој дами: „Сто му гхомова и ја сам такођер стхашно јак”. Одвија се тако свечаност освећења стрјељачког павиљона у курсалону и салончићима. По клупама големога парка гугућу голубице простријељених срдаца. По сеоским цвијетњацима мирише стидљиво невен. Села у пољу ипо пристранцима спавају на мјесечини. Господин Јохан фон Глуцкошиц се преврће по меканој постељи купалишног хотела Унгарије и не може да заспи. Све му пред очи долазе неки римски центуриони, прозукли, угојених трбуха пушу силазећи у базен сумпоровите воде, на чијем дну трепере у мозаику извезени грифони, гирланде и рибице. Уздишући они спомињу нека чудна, давно заборављена, имена, која више нису звучала латински, него вулгарно, барбарски. Сјећали су се и Рима упоређујући његове терме са овим, али су одушевљено говорили и о добро спремљеним ручковима код некога Дазаса и Брикуша. Сјетили су се да помену и божанскога Августа и да рецитују неки Вергилијев стих, али на таквом језику, да се господину Глуцковицу кожа јежила. Туга се огледала на руменом, угојеном лицу центуриона, који се презнојавао у топлој пари терме, туга и досада помјешана са регизнацијом. Мумлајући нешто проклињао је конзула, који је први почео да осваја ову горовиту земљу барбара, што знају правити тако укусан сир и владати добро кратким мачем. „Лажете, ви нисте Римљани!” хтио је да им каже господин Глуцковиц, али се предомислио, натукао добро на очи спаваћу капу и већ по десети пут се преврнуо на другу страну. Пред 'очи му опет изађе онај центурион. На њему више није било ни хитона, ни лијепих центурионских сандала, него неки кожух и пријесне барбарске опанчине. Сједи он на троношцу поред отворена огњишта и својом центурионском палицом џара ватру, на којој крчка котао са пасуљом и дебелом овнетином. Гдје ли се изгубила она августовска фризура? Нестало је. Сада се цакли ћела. А мач, онај славни мач, што се прочуо у биткама по Панонији и Тракији? Сада сав масан виси у ћилеру а њиме домаћица с времена на вријегде сјецка за ћуфте дебелу овнетину. Опет се господин Глуцковиц окреће на другу страну. Већ помишља да стави тамо главу гдје су му ноге. Пред очи му се помаља једна стела, грубо и неспретно изрезана у тврду пјешчару; али оно што прочита и виђе на њој баци

БРА 3 Д А