Arhiv UNS — Selo

а под ниским, квргастим челом кљуца мисао и тешко саставља рачун: „Воз је са даскама и увршен, па сигурно мора дати најмање дванаест метери чиста клипа.” Ту се Митар замисли још јаче. „Газда Мошо плаћа у граду метар за сушару по 38 динара, али на малти се мора платити по 2 динара ђумрука. А газда Војо плаћа у селу по 34 динара. Не исплати се због те разлике губити читави дан, а и послови су притегли да човјек не зна на коју страну прије да се окрене. Рецимо нек’ будне дванаест метери, а толико најмање мора бити, по 34 динара. Онда добијам 408 динара. Дуг код газде-Воје износи нешто преко педесет динара, а за порез имам дати две ипо стојке. Ова ће кола покрити то обадвоје и опет ће ми остати да купим соли, дувана, малко шећера и кафе. Добро је ово, скинуо сам бригу с врата, па сам онда миран. А родило је фала драгоме господу Богу, па се за једна кола ни познати неће. Зато подај брате цару царево и Богу Божије, а плати што си дужан и свијетла образа иди међу људе. Не треба мени ни с ким заједнице ни мјешанције. Могу ја вала читаву хиљадарку добити кад ми треба, а ето онима њихове набављачке задруге и заједничке сушнице, па имаће вала кад и за кике да се дочепају. Лакше човјек живи и напредује кад је у дослуху са газдама, а и срамота је да се Митар Рипић помијеша са гољанима и иде за крмељивом памећу голокраког Јанка. Имам ја добар грунт, а и чељад су ми вриједна, па шта ћу ја да се мијешам са фукаром. Боље је мени да се прибијем уз газда-Воју и видећемо ко ће даље отићи. Недам ја да ми се мекињама соли памет, а други да туторише мојм крвавом муком”. Ту су коњи оштро тргнули узде и стали, а Митар се пренуо као иза сна и жмикаво погледао около. Пред задругом стојао је дути ред натоварених кола са кукурузом, док су на дворишту пред магазом Никола и Стеван мјерили гомиле џакова, уписивали их у књиге и сељацима давали блокове. Гомила сељака весело је жагорила, а кад су Митрова кола застала сви су заћутали и радознало погледали тамо. Дваестину радозналих очију осјети Митар на себи. То га још више разљути, па зато бијесно трже кајасима и коњи запеше, а кола наново кренуше напријед. Видиш да су коњи паметнији од тебе, стари гривоња! Они су исправно оцијенили гдје им је мјесто и стали, а ти као јогунасто јуне запео у страну и вучеш своју крваву муку у зеленашку пећину. Пусти га само на миру. Доћи ће он као и мој матори, само док га једном добро очерупа газда-Војо, рече један жгољави младић. Начекаћете се ви мене одговори окосо Митар и љутито ошину бичем коње.

98

БРАЗДА