Arhiv UNS — Selo

Каква је то разна роба и ситнице? Ништа се у моју кућу без мене не смије узети. Морао си се то ти газда-Војо сефити и записати на моје име нечији дуг? Нисам ја букван да се сефљавам. Трговац сам ја и знам ко шта однесе! Или можда и ти сумњаш да сам ти приписао? Митар се збуњено чешка иза увета, а дућан, рафови, тезга, газда-Војо и све око њега лудачки се окреће и злобно му се церека у лице. Ледени, оштри, зелени поглед Војин ириковао га је за мјесто, а доље у грудима преметало му се и мутило, док су мисли стрелимице претраживале да се сјете свега што је купио од прољетос у дућану газда-Војином. Ја нијесам то однио и нећу платити! У шакама си ти мени тичице, па ако ти је криво ето ти врата. Говорила мени жена да не дајем више никоме вересије! Сви сте ви једнаки! Зато ћу ти сад још и камату зарачунати. Дакле сума сумарум са каматом 249. Ево ти остатак, па сиктер напоље! Сломило се нешто у Митру као челик у пламену, па га тежак осјећај преваре ухватио за гушу. Дрхтећим рукама покупио преостатак новца, а крваво заколутао помућеним очима од љутње и са врата му довикнуо: Лупежу! Као помаман сјео је на кола и бијесно их истјерао на улицу. Преврнуло се наједанпут све у њему, а доље под мршавим плетером ребара лудачки тукло срце, јер је од крваве увреде и бола хтјело искочити. Тврда, жуљевита рука грчевито је стегла бич и оштро пинула њиме преко коњских сапи. Зекани полетјели као вјетар. Праменови просиједе косе завиорили се на вјетру, а у мождинама кључала, мотала се и превртала нека маглена, помршена збрка зажарених мисли, па се муњевитом брзином из невидљиве, црне подсвијести тискале у свијест. Ненавикнута мисао хтјела је да продре у нешто болно што га је заогрнуло по цијелом бићу. Што му је струјало кроз крв, тијело и мозак, што му је навукло на очи мрену љутине, па је раздражен пустио коњима узде и шибао их као да жели побјећи од неке крилате немани што му бијесно стење доље у грудима. Уз престрашени врисак склањала се дјеца и жене испред њега, а живина једва се спасавала на крилима да не буде претрвена. Горе над брекћућом и богатом јесењом равницом кроз магличасту прошару чипкастих облака прогрејавало угодно јесење сунце и стидљиво се точило свијетлим млазовима по блатној, сеоској улици. Пред задругом Митар заустави кола. Коњи су убрзано дахтали и плашљиво се лецали док је Митар откачивао штрањге. Гомила сељака гледала га је испитивачки и сум-

КАКО ЈЕ МИТАР ПОСТАО ЗАДРУГАР

101