Arhiv UNS — Selo

ном слову иступио је онако како је само он могао да учини. „Убите и мене", рекао је на погребу- Такав је био и на јубилеју Антона Страшимирова. Живот Асена Златарова био је пун горких тренутака, али ништа није могло да промени горди дух Златарова. Нису га саблазнили позиви за златне преспективе, нити пак сјајне рекламе и позиви које му 'је чинило иностранство. Златаров је остао до краја скроман и тих човек, сав предан народној служби и борби за народ. Умро је скрбмно и бедно као што је и живео, али је постао бесмртник. Бугарски народ према њему данас има велику љубав. Можда ће доћи дани када ће Асен Златаров у Бугарској поново да васкроне, да би поново стао на службу свога народа. У нама и данас живи сећање на овог великог Бугарина. Као да га и данас гледамо смиреног и тихог како корача улицама Софије, разговара са студенском омладином, неуморно пише и држи безброј предавања у занемареном бугарском селу. У свима научним круговима света Златаров ће још дуго остати као један од најбољих бугарских научника. У напредним круговима бугарске књижевности он ће бити један пример на кога треба да се угледају млађе генерације бугарских књижевника. Нама Југословенима, који смо имали прилике да га видимо и посетимо он ће остати најближи, јер смо били везани заједничким идеалима v заједничкој служби сељачким народима Балкана. Ни бугарски народ, нити пак његова напредна интелегенција неће никада заборавити Асена Златарова. Ми његови пријатељи из других земаља радо ћемо се увек сећати на заједничке часове проведене са овим великим бугарским научником, књижевником и човеком, др. Асеном Злвтаровим.

М. Јевремовнћ

ИЛИЈА КАТИЋ: „УСКА УЛИЦА” (НОВЕЛЕ) Загреб, издање „Културе”

Понова је развила своју делатност књижевна група око „КулТуре". Тако је у издању ове групе штампана и збирка новвла И. Катића, једног од млађих у нашој књижевности. У овој збирци су раније објављене новеле, а има их неколи до сада необјављених. „Уска улица", приповетке и новеле из живота београдског, из живота београдске периферије, периферијв праља, инвалида, крпара и коцкара. Живот је на периферији претворен у дане, а ови у ноћи. Деца периферије су гладна и нема, блатњавих ногу до колена, слепљене косе на глави, са великим закрпама на рукавима, и ципелама у којима је вода као у бари. У приземним кућама на периферији живе мали људи великог града, живе у раду док су прозори на њиховим малим кућицама отворени и кроз њих улази прашина од које постаје сиво све, и сто, и слике, и кревет и живот-.

118

БРАЗДА