Arhiv UNS — Selo

који се стиде свога сељачкога порекла и беже што даље од села; они су се спасли, не морају да газе сеоскО блато, а селу како буде. Књижевност је, као еминентно духовна творевина, једна од најзначајнијих културних појава. У њој, кроз дело појединаца, проговара колектив који је у своме историјском развоју, доспео до извесног степена. Материјални напредак, ма како важан, није пресудан за појаву уметничког и књижевног дела. Случај наше народне књижевности, која се нарочито развила баш у доба политичког и економског робовања народа, најбољи је доказ за то. Књижевност се јавља као насушна духовна потреба, као крик душе, и код т. зв. примитивног човека. Ту потребу он осећа и данас. У патријархално и у феудално доба, када је у главном стварана наша народна поезија, сељак је сам подмиривао исту своју потребу, као што је сам себи правио одећу и обућу и све остало, али ново доба, које је изменило целу социјалну културу, увело новчану привреду и фабричку производњу, унело је пометњу и у село, изменило је његов живот, иако га није учинило лакшим. Градови, центри индустрије, која је гомилала све нове капитале од сувишка недовољно плаћене радне снаге, ухватили су, као полип својим пипцима. збуњено село, које се није умело да снађе у новим приликама, и отпочео је процес распадања сеоског задружног живота, село се почело нагло пролетаризовати и дошло је у зависност према граду. У том периоду и књижевност је постала нека врста фабричког продукта. Тај продукат је, истина, грађен од сировина које лиферује село, али као готова фабричка творевина он је за село постао прескуп и неприступачан. Због свега овога што смо споменули, тема књижевност и народ свакако је и важна и интересантна. Под утицајем ошптих схватања о народу, та тема се сасвим различито постављала. Да не залазимо у далеку прошлост, када народ, као маса, није ни код нас ни у страном свету, учествовао у т. зв. животу, него само служио, и на својим леђима носио све државне терете, и пролевао крв у ратовима за које често није знао ни зашто се воде, видећемо да се и у последњих сто и педесет година, од како се уопште почело рачунати са народом као културтворним фактором, гледало на учешће народа у култури са два, сасвим различна и супротна становишта. И наши рационалисти, као и њихови европски учитељи, гледају на народ као на необрађену земљу, на којој буја коров; тај коров, а то нису само разни народни пороци, него и његово сујеверје, па и народни обичаји, треба искоренити трнокопом просвете. Опседнути идејом просветитељства, али још далеко од правог познавања народа, они су преда-

БРА 3 Д А