Arhiv UNS — Selo

ПУТЕВИ ИНТЕГРАЦИЈЕ

ИНТЕГРАЦИОНИ ПРОЦЕСИ доста су захватили и пољопривреду у Србији. Ради бржег развоја производних снага и подизања продуктивности рада, многе радне организације се интегрирају на различите начине и у разним облицима. Интегришу се истородне организације ради веће концентрације средстава, специјализације рада и масовне серијске производње. Повезују се организације које се међусобно допуњују, произвођачи сировина и финалних производа, произвођачи робе и снабдевачке организације, итд. Облици су разноврсни. На темељу концентрације средстава и кадрова, ове организације су у бољој могућности да врше поделу рада и остварују производњу у великим серијама. У бољој су могућности да шире користе савремена достигнућа науке, како у организацији рада, тако и у технологији производње и спремању робе за тржиште. А све ово им омогућује бољу продуктивност рада и већу способност ea проширену репродукцију. У томе организације и налазе економски интерес за интеграцију. Тако су се развила пољопривредна добра, неке задруге, пољопривредно-индустријски комбинати и нека удружења у крупне робне произвођаче. На неким подручјима интегрисане групације су главни носиоци проширене репродукције. Оне су, истовремено, најчешће и главни носиоци прогреса привређнвања на својим подручјима. Овај процес захвата све гране, али највише производњу и прераду меса. Захваљујући томе почела је успешније да тече производња меса. боље се снабдевају кланице сировинама за прераду, све се више сређује и ситуација на тржишту. Облици и односи су различити од почетних комерцијално-финансијских аранжмана до стварања интеграционих групација с јединственим производним и инвестиционим програмима. У односима од аранжмана за утврђивање цена до расподеле на основу учешћа у финалном производу. Широк дијапазон процеСа, посматран с гледишта динамике по гранама и подручјима, облика и односа, указује на разноврсност услова, интереса организација и утицаја многобројних других фактора, па је овакав процес одраз таквог стања. Свакако 6и прерано било давати потпуне оцене досадашњих резултата интеграције, јер је то Још почетна фаза развоја. Пре се моту извући одређена искуства и указати на неке проблеме. Пре свега, као позитивно искуство може се иотаћи да Је интеграциЈа дала наЈбоље резултате тамо. где су стечени потребни економски услови, где су радне организације нашле своје економске интересе за интеграциЈу и где су постављени равноправни односи на основу економских интереса партнера. У овом случаЈу, не само вдто су доби Јени добри производноекономски резултати већ интеграциЈа добиЈа карактер сталности. ИнтеграциЈа Је спровођена у условима оскудице на тржишту, неприлагођеног тржишног механизма процесу интерациЈе, доста слабог економског положаЈа интегрисаних партнера, уако да често ниЈедан од њих ниЈе представљао економски снажну и привлачну силу. И неки други инструменти текуће привредне политике нису били постављени тако да олакшаваЈу и подстичу интеграциЈу. Диспаритет цена сировина и финалних производа, нерешавање истовремено економског положаЈа произвођача сировина и прехрамбене индустриЈе, разлике у личним дохоцима Једних и других, више су деловали дезинтеграционо него обрнуто. Мере из ове групе проблема, коЈе се у последње време предузимаЈу вероватно he створити повољниЈе услове за даљи развоЈ интеграциЈе. Производно-економски односи удружених организациЈа досада се нису много развили. У великом броЈу случаЈева остаЈало се на класичним комерциЈалним уговорним односима, коЈи се, уз то, често нису довољно поштовали час од Једног, час од другог партнера. Често Је долазило до изражаЈа, а тога има и сада, да партнери, а нарочито прерадна индустриЈа, не схвате потребу органског срастања са сво Јом сировинском базом. Зато и ниЈе било довољно инциЈативе да се траже и разрађуЈу такви производно-економски односи коЈи ће омогућити органско срастање произвођача сировина и прерађивача у Једну групациЈу. Нису увек наложени интереси Једног и другог партнера. Уместо тога се неке организациЈе прерадне индустрије к даље снабдеваЈу на класичан начин, преко

своЈих накупаца, и, по правилу, увек даЈу већу цену на другом него на свом подручЈу. Скоро да не треба више доказивати да је задатак прерадне индустриЈе да, пре свега, ради на Јачању сировинске базе и да Је зато упућена на траЈно повезивање с производним организациЈама заЈедничким програмима производње и инвестициЈа. Производне организациЈе, опет на овим подручЈима, не улазе у пословне аранжмане с прерадним организациЈама на своме подручЈу, већ и даље тргују на класичан начин своЈим сировинама. У односима Је Још Јака тенденција~ наметања неравноправних односа Јачег економски слабијем партнеру, централистичког држања свега. Овакви односи не само што не ствараЈу услове за даљи развоЈ интеграциЈе већ угрожаваЈу и оно што Је до сада створено. Колебања настаЈу не само у ширим групациЈама него и у самим комбинатима. За траЈно повезивање, за органско срастање производње и прераде у Једну органску целину, потребни су равноправни економски односи, коЈи he бити постављени тако да he партнери делити судбину у свим фазама привређивања до финалних производа. У неким случаЈевима ниЈе био Јасно постављен циљ удруживања организациЈа, па ниЈе ни остварен у пракси. Наиме, ниЈе Јасно утврђено коЈе послове организације преносе на своЈе удружење, под коЈим условима, итд. То Је био разлог да неке групациЈе, односно удружења, нису добили праву физиономију, димензију, од-

говарајуће односе и др. Највећи број оваквих удружења и до сада је дао добре резултате, обавила су врло корисне послове за своје чланице. Међутим, нека од њих почињу да личе на неку врсту дирекција, да се по структури и капацитетима службе, по садржини и методу рада, развијају не у опсегу циљева утврђених при формирању и послова пренетих од чланица, не као сервис удружених радних организација, већ као самостална јединица постављена изнад својих чланица. У Оваквим случајевима је и организација удружених чланица остала каква је била и пре удруживања. Остале су организационе јединице и службе за послове због којих су се удружиле, а које је требало пренети на удружење. Тако се добио паралелизам и уместо рационализације добио се други резултат. Услед оваквог стања на тржишту и неповезаности пољопривредних организација и прехрамбене индустрије, створена су и повремена удружења за шира подручја, углавном среза. Ово, у суштини и нису била удружења, јер код њих организације нису ништа ни удружиле. Били су то више бирои за повезивање пољопривредних и прерадних, па и прометних организација. Нека су радила и као сервиси. Неке од ових организација су у то време имале и корисну функцију, обавиле су корисне послове. Међутим, није добро што се те организације и сада задржавају тамо где се задруге и друга пољопривредна добра непосредно повезују и интегришу. Непотребно је сада стварати неку сувишну надградњу која би се појављивала као непотребан посредник који би поскупљивао привређивање. Вероватно је најприродније да се повезују и интегришу произвођачке и прерађивачке организације. Оваква групација најбоље ће знати у чему има потребе и интереса да се даље удружује с другим организацијама и групацијама. Пракса показује да је, при том, основно јасно утврдити у којим питањима се и којим условима удружују. Ово је услов да се одмах на почетку разради основа за организацију и економске и друге односе интегрисаних организација. Треба још једном нагласити да је пракса показала да где год нису на старту разрађени економски односи тако да свако може да види своје интересе у удруживању, ту, стварне, интеграције није било; исто је тако било тамо где није јасно утврђено које послове удружене организације преносе на групацију, односно удружење. Поред економских односа, систем управљања у неким интегрисаним организацијама морао би више него до сада, стварно а не формално, да гарантује самоуправљање удружених радних колектива.

Пише: BpanucAab СТОЈАНОВИЋ

КОМВИНАТ „ВЕОГРАД": БАТЕРИЈА ЗА ТОВЈВ ЕЊЕ СВИЊА (Снимак И3 авиона)

ГОДИНЕ УСПОНА

За прошеклих 20 ioguna знатно је поћећана машеријална ocHoba и произћодња у cbu м јранама пољ oupubpege

ПОСЛЕРАТНИ РАЗВОЈ пољоиривредне производње карактерише повећање дроизводње свих производа, а нарочито врло снажан развој друштвеноорганизоване производње. Наша земља могла је бележити овако висок и динамичан развој производње због тога што је у послератном периоду своју аграрну политику темељила на принципима социјалистичког развоја привреде и друштвених односа. Први послератни развојни период, од ослобођења земље до 1950. године. карактерише се општим напорим.а друштвене заједнице у усмеравању и сређивању пољопривреде у целини и стварању услова за организовање радног сељаштва преко савремених облика производње у натурално-робне произвођаче. Други период карактеришу мере за повећање и стабилизацију постигнуте производње. Поред напора у сврху увођења савремених метода у производњу пшенице, кукуруза, измену расног састава стоке, ова.ј период карактеришу знатно већа улагања v општи развој пољопривреде, а посебно биљне и сточарске производње. Упоредо с јачањем материјално-техничке базе, ова.ј период карактеришу и прве основе радничког самоуправљања у пољопривреди, чиме се производња ослобађа разних стега чисто административног периода и предаје на управљање радним колективима. Трећи период у развоју пољопривреде Је раздобље од 1957. до 1964. године. Познате одлуке VII конгреса о развоју пољопривредне производње, праћене Резолуцијом Савезне народне скупштине на том плану и већом бригом друштвене заједнице у смислу већег усмеравања инвестиционих улагања, стварају снгурније основе даљој интензификацији и заокружују пређени период у пољопривредној производњи преласком на пот пунији утицаЈ друштвеноорганизоване производње на робне вишкове и билансе наших потреба. Овакву оријентациЈу прате и знатна инвестициона улагања, нарочито v објекте друштвеноорганизоване производње, на принципима савремених производних капацитета оспособљених за индустриЈски начин производње. То ствара услове за брже удруживање производње и прерађивачких капацитета. РазвијениЈа матери Јална база и интерес друштвене заједнице утичу на бржи развој капацлтета за производњу репродукционог матери Јала и опреме. Растуће потребе становништва и ослобађање увоза пшенице ориЈентисали су биљну производњу на то да знатним улагањима и новим BHCOKOipo дним сортама жита постигне високе резултате. Нарочито висок ниво производње у укупној маси и по Јединици капацитета постигнут Је у периоду 1957—1964. године. Укупно узев, ратарска производн.а у 1957. години, у односу на период 1945 —1950. године, већа је за ©o°/о, у 1959. за 94°/о. а у 1964. години за 62°/«. У периоду 1957 —1964. године просечна годишња произвоlдња пшенице већа је, у односу на стартни период, тј. одмах после рата, за 82.000 вагона, кукуруза за 147.000, шећерне репе за 42.500 и сун цокрета за 3.700 вагона. Приноси пшенице по јединици обрадиве површине порасли су са 11,6 на 17,3 мц/ха кукуруза са 14,1 на 24,12 мц, шећерне репе оа 173,3 на . 257,9 мц и сунцокрета са 9,6 на '15,6 мц/ха. Приноои по јединици површине у овом истом периоду бележили су на друштвеним газдинствима нарочито висок скок. У односу на претходни период, приноси пшенице порасли су са 14,2 на 30,4 мц/ха, кукуруза са 16,6 на 42,7 мц, шећерне репе са 156,6 ва 298,3, а сунцокрета са 9,5 на 19,3 мц/ха. Овакав нагао окок укупне производње и дри носа по јединици површине омогућен је увођењем високопродуктивних сорта жита чији су производни капацитети били у складу с потенцијалом наших ораница. У 1957. години смо засејали високородним сортама пшенице око 319.000 ха, а у 1964. години је овим сортама засејана површина од 813.000 ха, што представља повећање за 155°/о. Док смо до 1957. године имали организовану дроизводњу хибридног кукуруза на око 120.000 ха, у 1964. години хибридним кукурузом засејана је површина од 713.000 ха, што представља повећање за 461°/o. Слична је ситуација са увођењем нових сорта и осталих ратареких култура. Нарочито је важно иетаћи да су знатно проши рене површине у кооперацији. До 1957. године у производној сарадњи за ратарске културе уговорено је око 250.000 ха, у 1964. години ова производња је органидована на површини од око 900.000 ха или за 260°/о више. Овакву производњу пратила су знатна улагања вештачких ђубрива и осталог репродукционог матери Јала. Примера ради наводимо да је Социјалистичка Република Србија у 1955. години утрошила свега 7.341 вагон минералних ђубрива или 38,7 кг/ха, а у 1964. години 143.000 вагона или 368 кг/ха ораничне површине. Повећање производње и, посебно, развој друштвеноорганизоване производње пратило је учешће знатног броја трактора, комбајна и осталих прикључних машина. Одмах после рата трактора је у СР Србији (по незваничној евиденцији) било око 2.060. У 1955. години оваЈ број трактора повећан је на 3.589, да би у 1964. години износио 25.440, тако да данас имамо на 1 трактор 152 ха ораничних површина. Пољопривреда Србије данас располаже са 5.795 комбајна, од чега су 4.479 житни, и знатним машинским парком осталих прикључних машииа и оруђа. Снажан развој ратарске производње, растуће потребе унутрашње потрошње и прерађивачких капацитета, као и све већи извоз пољопривредних производа, створили оу услове да поЛаопривреда СрбиЈе нарочито развиЈе сточарску производњу. Посебно Је обимниЈи и бржи развој сточарске прolизводње омогућен у друштвеноор-

ганизованој производњи и у кооперативној сарадњи са индивидуалним произвођачима. У периоду од 1945. до 1950. године укупна производња меса у СР СрбиЈи износила Је просечно годишње око 130.000 тона, од коЈих су друштвена газдинства давала око 8.000 гона или 6,1°/о. У периоду 1950 —1957. просечна годишња производња меса износила Је око 191.000 тона, од чега су друштвена газдинства просечно годишње производила око 15.000 тона или 7,8°/о. Вржи пораст производње меса забележен Je у периоду од 1957. до 1964. године благодарећи повећаном броЈном стању стоке на друштвеним газдинствима и повећаном обиму производње у кооперативној сарадњи са индивидуалним произвођачима услед стимулативниЈих услова производње. У овом периоду просечна шдишња производња меса износила Је 268.069 тона, од чега су друштвена газдинства давала око 51.000 тона, а кооперациЈа 44.000 тона, што представља за друштвеноорганизовану производњу укупно 91.000 тона или 34°/о укупне производње меса у СоциЈалистичкоЈ Републици СрбиЈи. У 1964. годинл укупна производња меса порасла је «а 327.000 тона или за 58% v односу на 1957. годину. У томе друштвеноорганизована производња меса износи 190.000 тона, што представља повећање од 638% у односу на производњу меса v 1957. години. У ово.ј години друштвеноорганизована производња учествуЈе са 60% у поређењу са свега 12,6% 1957. године. Производни капацитети друштвеноорганизоване производње у сточарству произвешће у 1964. годиии око 280.000 товних говеда, 2,050.000 свиња, 200.000 оваца и око 1,500.000 бро.јлера. Оваквим оби.мом друштве ноорганизована производња даће око 70% тржишних вишкова меса у СР СрбиЈи, Сличан нораст бележи и производња млека, jaja и осталих сточарских производа. Тако је укупна производњ-а млеха порасла у 1964, години, у односу на проссчну у периоду 1945. до 1950. године, за 70%, а ЈаЈа за 58%. И ово повећање укупне производње настало Је нарочито под утацаЈем друштв ен оор г анизов ане пр оизв одњ е. Зависно од разних економских услова, коЈе Је друштвена заЈедница пружила за раз воЈ сточарске производње, кретало се и број

но стање стоке по врстама и категоријама. Садашњи фонд основних запата у сточарству СР Србије може и знатно више произ* вести ако му се створе још повољнији услови за привређивање. Посебно, зиатно већу проИзводњу обећава измена раоног састава свих врста стоке, Одмах после рата имали смо незнатан проценат племенитих, високопродуктивних, раса у расној структури, док у 1964. години племените расе говеда чиие око 50%, укључивши и оплемењено домаће шарено говече, у свињарству око 60%, у овчарству 20% и живинарству око 40% укупног бројног стања. На друштвеним газдинствима су говеда племените расе заступљена оа око 80%, у сви њарству са 95%, овчарству 98% и живинарству 100%. Од 1945. до 1964. године изграђен је и знатан број нових производних и омештајних капацитета и реконструисани cv постојећи објекти. Овде треба истаћи изградњу око 500 радионица ковцентроване сточне хране и 5 фабрика за израду суперкондентрата. На друштвеним газдинствима изграђено ie товилишта за око 1 милион сеиња, 200.000 говеда и око 3 милиона бројлера, и умногоме ,је проширен смештајни простор за грла основних производних запата. Капацитети кланица повећани су за 50%, а млекара за 460% у односу иа стање затечено у 1945. години. Повећање животнот стандарда; измена структуре исхране, повећање прерађив,ачких капацитета, као и потребе извоза, омогућили су измену структуре и v еоћарско-виноградарско.ј производњи. Овакав смер производње условцо је бржи развој воћарско-виноградарске производње v друштвеноорганизоеано.ј производњи, а нарочито подизањем плантажнцх воћњака и винограда на друштвеним газдинствима. Последњих десет година v СР Србији ,је подигнутр око 7.700 ха плантажних воћњака и 3.900 ха плантажних винограда. На овај начин су површине воћњака на друштвеном сектору повећане за 17.700 ха, а винограда на 11.900 ха, те чине 9% укупне површине. Укупна производња свих врста воћа и грожђа у СР Соби.ш v 1964. години, у односу на период 1947—1956 године, просечно је годишње повећавана за 45%. Упоредо су и знатна средства уложена у изградњу прерадних |Капацитета. Тако смо од свега 4.000 вагона подрумских капацитета. непосредно по ослобођењу, до данас изградили подрумских капацитета за око 15.700 вагона и 364 сушнице капацитета 2.000 вагона сушеног воћа. У послератни развој пољопривредне производње уложено ,је око 441 мили,lарда динара. Ова улагања су непосредно по ослобођењу била симболична, тако да у периоду 1945—1951. она износе 10,8 милијарди динара, у другом периоду, до 1957. године, уложено (Наставак на Iв. страни)

Пише: Никола КМЕЗИЋ

8 А Д Р У Г А Број 1031—35 / страна

8