Arhiv UNS — Selo

СВЕ МАЊЕ СЕЉАКА СВЕ ВИШЕ ПАРЦЕЛА

ПРИРЕДИО; ахарије ТРНАВЧЕВИЋ

НАСЛЕЂИВАЊЕ ЗЕМЉЕ

Промет пољопривредног земљшпта не би требало укидати ни забрањивати, али га је неопходно тако регулисати да допринесе увећавању поседа: Акалечик др Р. Лукић, \tp Милош Мигровић. Живорад 'Цсидоровић и мр Н. Сганић. председннк Комитета за пољо привреду ДВА ЧАСА је трајао разговор за „Округлим столом" и овде су изнета само нека занимљива и значајна гледишта. Може се рећл да је ово почетак исшггивања и тражења бољих формуладија наше будуће аграрне политике која је очигледно до сада губила из вида неповољне појаве у аграру. Ревија „Село" од данас отвара простор за нова мишљења и предлоге својих читалаца - пољопривредника, стручњака или научника са жељом да се боље уреди и води земљипша политика. Јер нешто се мора учинити. У најмању руку даље не може овако како је до сада било. - Ако овако наставимо огладнећемо - рекао је на драју разговора зем.љорадннк Жкворад Исидоровић. Њему, пол>опривреднику и правом очевицу ових појава који их већ oceha и трпн - мора се веровати.

Просечна величина поседа и парцела у свету се повећава а у Југославији смањује. Да ли би очевину требало равноправно да наслеђују и деле сва деца. Данас имамо 45 милиона парцела више него све земље Јужне Америке (без Бразила) што отежава и поскупљује обраду имања

ОДЛАЗАК са села у град био је изузетно брз и буран, па и хаотичан. Али било би нормално да се уз опадање броја пољопривредника повећава просечна величина поседа и парцела. У Југославији се одиграо а и још тече процес какав не познаје светска историја: данас имамо и мањи посед и већи број парцела него уочи рата. У многим зе.мља.ма на снази је обичајно право да очев посед наслеђује једно дете, а код нас га деле сви законити наследницн. Они сваку њиву цепају на одговарајући број честица. Тако, после одласка једне генерације, по арит.метичкој прогресији и.ма.мо двоструко или три пута више њивица које се после неког вре.мена поново уситњавају. У таквим околностима, обрада пољопривредног земљишта постаје све тежа и скушва. Учииак механизације је мањи, а при.мена машина широког захвата - немогућа!

Свакн трећн ефектнван час једног трактора трошн се на сеобу са парцеле на парцелу - на такозване „празне ходове". Очигледно, тренутак је да се овоме стане на пут. Поставља се пнтање; како? Да лн променом прописа о наслеђивању или економским мерама? Да лн позватн у помоћ и порееку полнтику? Да ли сузитн број наследника, као што у пракси имају многе земгве? Одговор на ова шггања потражилп смо и добилн за _округлим столом Села". Учествовали су еминентни стручњаци за аграрну политику, научници и стручњаци из праксе; академик др Радомир Лукић. мр Никола Станић, председник Републичког комитета за пољопривреду и шумарство, др Светозар Ливада, професор Свеучилишта из Загреба, Климе Чорбе, члан Председништва Задружног савеза Југославије, др Драган Веселинов, професор Факултета

политичких наука у Београду, Живорад Исидоровић, земљорадник из Пријездића у општини Ваљево и мр Милош Мшровнћ потпредседник Извршног савета Скупштине општине Ваљево. Климе Чорбе је приметио да }е наша аграрна политика била више посвећена друштвеном сектору, „комбинатској структури" - потпуно запостављајући масе землзорадника, иако они поседују претежан део земљишта и стоке. Живорад Исидоровић је причао о имућној породици из његовог краја која је имала 10 хектара, доста стоке, кола, оруђа. После очеве смрти браћа су изделила имање. Они који живе у граду дају своју земљу у закуп, било коме, а онај који је остао на очевини нема довољно земл>е, има једну краву и не зна шта би од себе. „Прави пољопривредник, рекао је Живорад Исидоровић, који остаје на имању воли земљу, негује је, узвра-