Arhiv UNS — Selo

Наставак са 7. стр.) љопривредници овога пролећа највероватније „штедети" на минералним ђубривима, средствима за зашитшу биља и сортним' семенима, па се лако може догодити да ове године, први пут после готово две деценије, војвођански пољопривредници у земљу баце обично, а не сортно семе. Пољопривредни стручњаци су давно израчунали да приноси, по овом основу, могу бити мањи од 30 одсто. Највише тиме што сви пољопривредннци не користе сортно семе у сетви, може се објаснити стагнација у полопривредној производњи. Ако у Војводини стрепе због тога што „постоје реални изгледи" да ће по.љопривредницн овога пролећа „штедети" на минералним ђубривима, средствима за заштиту бшва и сортним семенима, колико ли he на томе тек ,штедети"пол>опривредници у друтим крајевима. Сељаци из Шумадије прете, на пример, да he продати трак-

торе и вратити се старом начину ратарења - кравама, воловима и коњима. На срећу, у Војводини више нема радних крава и волова, а све је мање и коња. Можда као бакшиш У односу на положај у коме се налазе поллпривредници, то што су овога пролећа добили од државе (тих 40 милијарди динара), може се сматрати милостињом, нешто као бакшиш. У Војводини, на пример, нема ниједног поллпривредног комбината који је прошле године успешно пословао. Зарада им је замрзнута у огромним количинама непродате робе. Нема без губитака ни „индивидуалног пољопривредног произвођача", али њихове губитке књиже само они, па се и не зна колико збил>а износе. Зна се само да су лане распродали стадо говеда и крдо свиња и да се, због високих цена свега онога што они купују, репроматеријала, пре

свега, све више ориЈентишу на производњу само за себе, а тек оно што им преостане износе на тржиште како би могли да купе шећер, уље за посне славе и плате рачуне за струје. Ситуација би сигурно била другачија када би цене пољопривредних производа „пратиле" сва остала поскупл>ења. Зна се да су у последње две године цене пољопривредних производа расле двоструко спорије од просечног повећања цена у земљи, а то, практично, значи да је те, рет стабилизације превал>ен на поллпривреду. То „преваљнвање" се наставља, још траје, а нај- ; скупља |е она храна које неће бити. У време жетве поновиће се стара прича: поново ће избити надмудривање око цена. И поново неће бити дозволлно извозити храну. Тако ће поллпривредници још бити неравноправни са осталим произвођачима у земљи - само они неће моћи да се огледају на светском тржишту, док ће други бити „гурани" ка извозу, уз обилату државну помоћ. Има, наравно, још оних који тврде да су југословенски пољопривредници неконкурентни на светском тржишту. При том најчешће истичу светску цену подразумевајући само цене хране на берзама. На берзама, се међутим, по-‘ јављују само мање количине хране, а прн томе се заборавља да су до.мицилне цене хране у свим развијеним земл>ама света •' неколико пута веће од берзанских. Као што се заборавл>а да i су, у просеку, југословенски индустријски производи скупљи у земљи, а јевтинији када се извозе. Храна је ипак стратегијска роба. Подаци су доступни свима и лако се уверити да земл>е извозниие хране обилато „помажу" тај нзвоз. Југословенски пол>опривредници, највећи број њих, не тражи никакву државну помоћ, траже само слободан извоз, али као трајно, а не повремено определ>ење. Државни „шпајз" Овакав однос према пол>опрнвреди у Југославији није нов и не траје само у неколико последњих година. Траје, у ствари, од 1945. године. Формиран је из накарадног схватања да пол>опривреда није привредна грана као и остале што су, већ нека врсга државног „шпајза" чнја врата су увек отворена за самоуслуживање. Пол>опривредни комбннати су годинама због тога били обештећивани што јефтиним кредитима, што покривањем ryбитака, а бесплатно су добили и земљу на коришћење.

Сељаци су увек били у неповољнијем положају, ваљда због тога што су се сматрали „приватним сектором", а приватни сектор је опет тумачен као нужни остатак старога друштва. Дуго се веровало, а понегде се верује још и сада, да социјализам чине само радници. Парола да „ситна робна производња свакога дана све више рађа крупне капиталистичке односе", тешко је оштетила пол>опривредне произвођаче. Не само што се помоћу ниских цена (кило сира за паклу .ибра") доходак преливао из пољопривреде у индустрију и тако обезбеђивао њен развој, већ и из схватања да ће социјализам „стићи" на село само ако се сељак, као произвођач, подруштвени. А под „подруштвљавањем сељака" подразумевало се, у ствари, подруштвљавање власништва. На' разне начине је то рађено, па се са сшурношћу може тврдити да је над југословенским сељаком извршено највише експеримената. Његово развлашћивање прво је покушано уз помоћ сељачких радних задруга, а касније томе су тежили разни облици кооперације који су често инсистирали на поделама на „црвене сељаке" (кооперанте и „беле сељаке" (оне који су се опредељивали да производе за тржиште). Те поделе нису биле безазлене јер су делиле сељлке на привилеговане и оне друге. Отуда се још инсистира на земљорадничким задругама као на „сервисима", а не истинским организацијама пошопривредника у којима би они били организовани на начин који њима најбол>е економски одговара. Ти „сервиси" су били (а и сада 'су) економски монополи и продужена политичка рука државе. У међувремену највећи број људи напустио је села и отишао у градове где су их чекала „незарађена радна места" и многе привилегије у односу на сел>аке. (Пре свега нису сносили никакав ризик, а и мање су радили.) Отуда би сада джава требало да помогне онима који су остали на селу да производе храну, Не из неких социјалних, већ првенствено из економских разлога. Садашња званична економска политика, још подстиче одлазак у градове којн су, пренасел>ени, па друштво не зна шта да ради ни са онима који се у градовима налазе. (Процене стручњака казују да југословенска индустрија има бар 30 одсто више запослених него што је потребно, док је тај проценат у администрацији још већи.) Ако је нечији циљ био да сел>аци нестану, онда се већ можемо прибојавати да је тај циљ тако на видику. Али, за име бога милога, шта би било онда када би се тај циљ остварио? 8

МАЛИ ОГЛАСИ У РЕВИЈИ „СЕЛО” „Политика” - ревија „СЕЛО” објављује мале огласе: Куповина - продаја земље, кућа, викендица, машина, трактора, аутомобила, алата, прикључних машина, разне робе и производа, семена, садница, луковица, калемова, печурки, домаћих животиња, живине, голубова, птица, паса, глиста, поврћа, воћа, меда, књига и занатских производа. Могућне су и све врсте размена производа и остало. Објављујемо и мале огласе: удаја, женидба, верид6е. ЦЕНА ОГЛАСНОГ ПРОСТОРА; од 15 речи - 20 динара по речи, преко 15 речи - 50 динара по речи, 1 цм једностубачни - 1.000 динара, 1 цм двостубачни - 2.000 динара. Оглас можете уплатити у Огласном одељењу НО „Политика” Македонска 29, 11000 Београд, или на жиро рачун број 60801-601-29728 НО „Политика”, уз обавезну назнаку: за ревију „Село”. Текст и уплатницу пошаљите редакцији „Село” Цетињска 6р. 1, 11000 Београд, тел, 011-324-789.