Arhiv UNS — Selo

ШТИВO

ВОЖДОВА ВЕЛИКА ЉУБАВ

СА СТРАНИЦА ИСТОРИЈЕ

Карађорђе је волео своју жену Јелену, али се потајно заљубио у девојку Марију, која је ратовала против Турака у његовој чети.

Ј‘едан од рбих, Ђорђе Петровић, из Тополе, некадашњи фрајкорски подофицир, стари хајк и неуморни ратник, будући вођа устанка, обилазио је поједина шумадијска села и говорио да би требало свом снагом устати против јаничара, тако да „Турчин не сме више ни у вилает изаћи, а камоли учинити какво зло Србину". Држао се подаље од своје куће, ретко ноћивао у н>ој, највише се склањао у колибу на свом трлу. где му је често долазио Станоје Главаш, чувени хајдучки харамбаша. Трло се, по опису Милана Ђ. Милићевића, налазило „више оног места које се зове Кошутњак, с десне стране старог насипа који води од Белосаваца Тополи". Било је обрасло тако густом шумом, да се ни дим није могао видети кад се ватра наложи. Колиба је била укопана у земљи „више од раста човечјег, озго покривена виновом лозом, па поврх лозе земља која је већ била обрасла травом и шибл>ем". Тешко га је било наћи, још теже изненадити га. Тринаестог јула 1803, манастир Вол>авча славио је своју летн>у славу светог Аранђела. Карађорђе у друштву с калуђером Максимом из драчког манастира, тополским кнезом Матејом и Гајом Пантелићем, тополским житељом с којим je био у неком сродству предложио је да тог дана оду у Вољавчу: „Тамо he данас бити света, а доћи he и Сали ага са Рудника, да видимо шта ће да ради!" Сали-ага, рођени брат Кучук-Алије, једног од четворице дахија, муселим на Руднику, звани „Руднички бик", био је највећи зликовац и насилник, О овом одласку на сабор и шта се тамо догодило, испричао је историчару Исидору Стојановићу 1847. сам учесник, Гаја Пантелић,

још крепки старац коме је тада могло да буде 73 године. Карађорђе нишани Сали-агу „Кад би после подне, пукоше пушке више манастира као да свзтови иду. Свуда викнуше; „Ето, Сали-аге?" И скочише на ноге, тако исто и оне краљице (одабране девојке) које ће дворити Сали-агу". Вољавачки калуђери склонили су на таван Карађорђа и гвегове другове, одакле су, како казује Гаја, „све лепо могли видети шта се доле ради, а за нас нико није знао где смо, нити нас је могао спазити". После понижавајућег церемонијала дворења овог насилника, почело је коло. Нешто мало касније, наишао је старац Милутин из Овсишта. Гајдаш, неки Лука Ракић, да направи шалу, повиче: - Пуштајте старца, хоће старац да игра! Сви су се насмејали. Милутин се наљутио. Зграбио је гајде и треснуо их о земљу. - Ово није место за смех, него да се људи 6oiy моле! - рекао је. На то гајдаш Лука и један момак Сали-аге дохватише старце и „стану га немилице тући". Карађорћу је прекипело. Гаја прича; „Ово гледајући с тавана, Ђорђе се тако разљути, да потегне пушку и мени рекне: - Удри, Гајо, Бећир агу, ја hy Сали агу, а ону ћемо тројицу ласно,па ћемо ноћас наћи 25 друга; ако пођу Турци из Рудника, ми ћемо на њих, па ћемо започети крајину. Но, Матија притиште једном руком једну зурлу (мазгале), а другом другу, говорећи: - Не, ако бога знаш! Ниси ли прошао преко Јасенице, ниси ли видео како су ливаде покошене и

њиве пожете! Шта је пласта, шта је крстине! Сад је Турдима ласно војевати; за месец дана могу земљу нашу поробити. Но почекај, иа ћемо се на лето договорити и силу послова можемо свршити и преправити се, а кад зима дође ми ћемо као што смо већ наумили чиHHiii. у 600 ханова по два Турчина за јсдну ноћ поклати и тако наши I<гОП момака оденути и намирити к кОтСм и оружјем, и све ћемо ханове прпалити и касабе изгорети и п-оаратд, па на лето изићи на Врачар к с дахишма се разговаратн. li тако се ово на том сврши". Марија из Бруснице Овоглета, једна жена из Бруснице (данашњи Горњи Милановац), бранећи Јвоју част, деловала је конкретније од Караћорђа према Сали-аги. Нзу није имао ко ла задржи да не учини оно што је учинила. Бпла је то Марија, рођена у овом селу, права лепотица, расна Шумадинка. ГВени родитељи, крајње сиромашног стања. једва су чекали да се задевојчи, па да је ’за неког добро удоме. Такав се и нашао. Милоје постарији човек, трговац у Брусници. Удали су је за њега. Њена лепота била је и њена коб. О њој се причало као о жени какве „нема одавДе до Цариграда". Тај глас стигао је и до Сали-аге. Морао је да је има. Једног од тих летњих дана послао је по њу свог момка Мехмеда Бумбара да му је доведе. Милом или силом. Муж јој је отишао неким послом у нахију. Била је сама. Мехмед Бумбар дошао је код ње и рекао јој шта је имао да каже. Сали-ага указује јој велику част да спава с њим. Она га је лепо примила и замолила га да се мало прихвати јела док се спреми за пут.

Љубоморна на мужа: Карађорђева жена Јелена