Arhiv UNS — Stari listovi — Bivša Jugoslavija

Слободи Истини Правди

OTAЏБИНА Год. I Бања Лука, 21 новембра 1936 Број 1

Политичка крепост je једно самоодрицање, a то je увек ствар тешка. - монтескје: д ух закона

Шта хоћемо

Иако у скромном облику, a засад и у нешто дужим временским размацима, Отаџбина неће да само попуњава празнину која се у овим крајевима у погледу јавне речи већ поодавно осјећа, него хоће да о свима питањима нашег јавног живота, a нарочито живота и потреба ових крајева, каже своју ријеч. Народ ових крајева, који je учествовао у свим покретима и борбама и давао највеће жртве за ослобођење отаџбине и стварање ове државе, има пуно право да каже своју ријеч и данас кад се ради о њеном уређењу и управљању. У многим се земљама окушавају управни системи, засновани на сили и диктатури, a не на вољи народној. Искуство je показало да наш народ није за те и такве системе, и да je он у својим прегнућима имао замаха и полета и показао своју снагу и величину само под народном демократском управом, или у борби за њу. И какогод je било при стварању државе, тако ваља да буде и при њеном уређењу. Зато сматрамо да за организацију државе п вођење државне и самоуправне политике треба да je одлучна слободно изражена народна воља: за ствари onime државке полнтике воља и потребе читавог народа, a за ствари које се тичу наших крајева воља и потребе народа у овим крајевима. У држави Јужних Словека треба да буду окупљени и организовани сви Срби, Хрвати и Словенци, a накнадко да се придруже и Бугари. јавне би послове требало раздијелити, na оне који се тичу државне цјелине, као што су; вањска политика> народна обрана, основе правде и законодавства, основе народне просвјете, царине, народни новац, пошта и главне саобраћајне артерије, треба заједнички организовати, a сви се остали послови могу препустити и самоуправним јединицама. Овој нашој крајини, углавном у опсегу Врбаске бановине, треба у сваком случају осигурати положај као посебној самоуправној јединици. Најшире самоуправе треба дати и општинама. И у држави и у самоуправама треба да влада ред и правда, али да се поштује слобода личности. Све што не треба заједници треба препустити приватној иницијативи, али уз пуну заштиту економски слабијих. Добра и установе које служе јавним интересима треба ставити под јавни надзор, na и социјализовати,

али постепено, no потреби и могућности, и кад се самоуправни и државни органи оспособе да их могу преузети. У томе смислу треба реорганизовати привреду и финансије, a у првом реду према потребама тежака и радника и малог човјека уопште. Свака реорганизација, нарочито реорганизација државе, треба да се врши смишљено и уредно, полазећи од садашњег стања које би се утврђеким редом, и послије свих претходних припрема, превађало у ново стање. Држећи се ових мисли и погледа, које ће заступати и бранити, лист ће критички и слободно цијенити све појаве и догођаје и износити увијек пуну истину, не штедећи никога, да би послужио оздрављењу наших друштвених ■ н политичких прилика. Вођен тим мислима, a у служби истине, правде и слободе, лист ће чувати своју самосталност и неће припадати ниједној политичкој партији, na стога вјерујемо да ће наћи одзив и потпору, ако не код свих, a оно код оних који само у општеж добру виде и своје добро.

Zašto se vraćamo Kočiću?

Na poziv redakcije g. Jovo Zubović, naš poznati javni radnik i jedan od najmlađih predratnih Kočićevaca, dao je na gornje pitanje ovaj odgovor. Rado ćemo štampati odgovore i svih drugih Kočičevaca, starijih i mlađih. Kočić je bio u svoje vrijeme naša narodna zastava. Pa kad se danas u kulturnom radu vraćamo na njegove puteve, prirodno je da tako treba činiti i u politici. A zašto se vraćamo Kočiću. On nam je najviše ostao u pameti kao nepomirljivi protivnik neprijateljske okupatorske vlasti sa kojom se nosio do zadnjeg daha. I kad je te vlasti nestalo moglo bi se misliti, pa se tako i misli, da je Kočića vrijeme prošlo zauvijek i da u narodnoj državi ne treba Kočićevaca. A da li je zbilja tako? Kočić nije pobijao austrijansku caffcvTffu samo zbog toga sto se zvata austrijanska već zbog austrijanskog duka. A taj duh je bio stran, nasilnički, isisavački, kolonijski, a i begovski i ~kmetoderski“ kao i za tursko doba pa i gore. 1 koliko je htjela da nam što dobro učini, Austrija kao ukleta nije mogla ni urnjela. Narodni život je zastajao i išlo se više natrag nego naprijed. Kočić je to žestoko

osjetio i zagazio u otvorenu borbu. On je usuprot neprijateljskom duhu podizao duh narodni sa tvrdom vjerom da će se i Austrija i Turska i njihovi zli dusi strmoglaviti u totrokan i da će i naš narod u ovim krajevima dočekati mnogo bolje i pravednije življenje. Kočićeva su se pretskazivanja i ostvarila. Ali da li se zbilja posve strmoglavio i onaj strani duh i da Ii se odlučno pošlo naprijed kao što je Kočić želio i mi svi s njim? Koliko jest a koliko nije, samo nam se kaže. A svi koji pošteno osjećaju trebalo bi da dobro ocijene šta još treba da se gradi a šta da razgrađuje. Ali nije samo obično podizanje narodnog puha protiv stranog duha u čitavom našem životu radi čega se treba vraćati Kočiću. Kočić je u naocu« aai'oduoni \luliu pi v uuSuc Cl 1 VC' like misli, tri vječne istine, Prva mu je misao istina. Svuda, i u životu i u politici, treba tražiti istinu. Sve što je lažno ne pristaje duhu našeg naroda i mora se rušiti bez poštede i do kraja. Druga mu je misao sloboda. Čovjek osjeća da je slobodan od rođenja: i sam po sebi, i u svojoj kući i u svojoj otadžbini, užoj i široj. Bez slobode nema čovjeka, nema naroda, nema otadžbine. Niti su robovi narod niti imaju otadžbinu. Ta se istina ne smije zatajiti ni pod koju cijenu. Ljudima treba vratiti slobodu koja im je oduzeta. Samo nema slobode za nepravdu. Zna se što je pravo a što nije pravo među ljudima. Svi treba da rade i da stvaraju pa na bilo kome polju ljudskog života. Za svakog čovjeka ima neka mjera prava i slobode. Nikome se ne može dopustiti da prijeđe mjeru i granicu pravde ni u kom vidu. Samo se onima koji pogaze pravdu može sloboda oduzeti. Pravda je treća osnovna misao Kočića. Ove tri velike i ove ljudske misli kao da su se izgubile. Moramo ih ponovo unositi u život i u politiku. I cd njih treba polaziti u ocjeni našeg današnjeg stanja i u radu i u borbi za popravak toga stanja. A borba neće biti laka. Kočić pretskazuje svojim junacima da će biti i gladni i prezreni, pa traži da su slobodni i neustrašivi kao bogovi. Znamo kakvo je vrijeme i da nema danas mnogo Kočićevaca. Ali se borba za velike istine i bolji i pravedniji život među ljudima mora voditi neustrašivo i pod svaku cijenu, pa i sa onoliko snaga koliko ih bude. To je vječiti zakon, upečaćen u našu prirodu. Bez njega život ne bi imao za nas ni smisla ni ljepote. Jovo Zubović

Suvi zulumi

Mnogo ]e suvih zuluma pobiIježeno u Kočića Otadžbini. Kakvi su to zulumi bili? Mi ih se još malo sjećamo. Ljudi su se tužili da im se čini nepravda, od malih krivica prave velike, vrše svakojaka nasilja, zulumi, onako na suvo, mimo zakon i na pravdi Boga, kao kad koga kolju bez noža ili tuku žestoko tupim oružjem, a nigdje ne okrvave. Zašto su se vršili suvi zulumi? Zato što su se ljudi zamjerali ili u čem smetali strancima ili domaćim izrodima koji su bili u vlasti i tu vlast na zlo upotrebljavali: činovnicima, šumarima, žandarima, knezovima, pa i begovima i kmetoderima; onda, ne budi primijenjeno, nije bilo opštinskih bilježnika, ni partijskih prvaka koji su se dodvoravali vlastima. Ljudi su zulume podnosili nijemo, ali su i drečali i jaukali, a Kočić je te jauke bilježio i svrstavao u knjige i novine. Nadali smo se da u narodnoj državi neće biti suvih zuluma. I nije ih smjelo biti. A bilo ih je. Ne kažemo da ih je bilo mnogo, da ih ima i sada i da će ih još biti. Ali znamo što je i kako je.

Đavo, što kažu, i ne ore i ne kopa, već ljude na grijeh navodi, pa se može svašta dogoditi. A mi smo radi da se o svemu zna istina, i da branimo pravdu koliko smo u snazi. A koliko nijesmo da bilježimo nepravdu i zulume svake vrste. Sudanije se i vlade mijenjaju, a pravda polako dostiže, pa da se zna šta je ko radio. Ali uvijek treba da se zna prava istina. Nećemo kriti ničijeg poštenja, ali ne možemo sve ni podnositi šuteći. Ne jauče se bez velike nevolje, aii je lakše kad se odjauče. Junaci umiru šuteći, ali se i grdno psuje sa koca. Pitaće nas je li vrijeme od ovakog govora. Danas se i ježevi šišaju da su mekši i pitomiji. Pa i ošišani ježevi više bodu mrtve nego žive. Ko smije govoriti istinu? Ko ne smije neka trpi i šuti. A mi ćemo govoriti i braniti se kako možemo. Dao Bog pa se ne imali od čeg braniti ni za Šta jaukati! I pjevaćemo na ovome mjestu: o zemlji i o ljudima, o ljepoti i pravdi, kad bude vrijeme od toga. J. Potkozarac

Poštarina plaćena u gotovom

PRETPLATA : NA GODINU 24 DIN. POLA GOD. 12* — DIN. POJEDINI BROJ V- DIN. IZLAZI SVAKE DRUGE SUBOTE