Arhiv UNS — Stari listovi — Najstariji

DANICZA Horvatzka, Slovonzka y Dalmatinzka

Techaj I. Dana 10. Proszincza 1835. Br. 1.

Narod prež narodnozti Je telo prež kozti. Prirechje horvatzko

DANICZA

Z daniczum Szelyan v zemlyu plug zabode Y razrese drachne plode; Da sze zterni z nye podignu, Pune lati k zemlyi prignu Z daniczum. Z daniczum DivojcMcze brusze szerpe, Zterni senyu, sznope verpe; Da hambari puni budu, Kada szever ztiszne grudu Z daniczum. Z daniczum Tergovacz vu ladju ztaje, Y prebrodi dalke kraje; Da obilnozt tam poztavi, Gde sze zto sziroticz vjavi Z daniczilm. Z daniczum Junak cbila vrancza hrani, Gleda na vsze szveta ztrani; Jel’ sze jug il szever lyuti, Zahod ili izhod muti Z daniczum. Z DANICZUM Zbudimo sze y poszlujmo, Szlosnem korakom putujmo; Da nam ono ne pogine, Kaj je nashe od ztarine Z daniczum.

Dragutin Rakovecz.

GRANICI I DANICI.

Skupishe se jata sokolóvah Talianskih kod bilih gradóvah; Svoja siva razastershe krila, Ter letishe u gnjizda premila. Nisu ono jata sokolóvah; Vech su ono csete vitezóvah: Horvatjánah na glasu junáka Austrianskih po izbor vojákati. Radecki ih General odpusti, Slavni Vitez ljubljeno izusti: „ Zapo vi d sam Carsku zadobio, Domu vasohem’ da bi vas pustio. Sritno poshli hrabreni Junaci Horvatjani po izbor Vojaci ; Jer ste Caru vazda virni bili, Hoďte zdravjica se nanosili!“ Josh jih hvale dicsni Generali; Recsej, Geppert, Pirquet i ostáli; Da su vjernost pokazali Caru, Pradidovah svojih krjepost staru. Generalom tada zahvalishe, I svim, koji dobro im xelishe : „Bog poxivi svitla Franju Cara, Koi nam darova takvog’ dara!“ Ter se dile put Horvatske drage, Senju bilom’ dodjoshe na prage; Oxegovich Imbro sad njih dicsi, Slavni Biskup veli njima ricsi: „Zdravo doshli dragi Domorodci, Rata sini, blagog mira otci! Jer ste domu vavjek virni bili. Zato vam sze blagoslov podili“. S ovakovi lipi blagoslovi Nadareni nashi sokolovi

Veselo nam u uarucsja lete, Odi jim svaka ljuba vinac plete; Pletu one vjence od virnosti, Da nadare dragih hrabrenosti; Te radosti i riedkog’ veselja Uxivati svakog’ vucse xelja. Tercsi prid njih malo i veliko: Majka, Otac, Ljuba svekoliko; Josh i dica vesele se mala Vicsuch: dosha chacho Bogu hvala! Kad se majka sinka naljubila, Ljuba dragog’ svoga nagerlila, Otac sinka vech namilovao, Sinak Otcu dosta radovao; Iz druxtva se tada razidoshe; U san sladki ter se zanesoshe Kad je jurve prid zoricu bilo; Probudi se Slavoevich Milo. Pibt’ izhodu ocsi podigao, Ter je sjajnu zvizdu ugledao; Sjajnu zvizdu prilipu Danicu, I na njoje divnu okninicu: Dvi zastave na krix popricsene, S gerbi svoji vishto izkitjene: Ona bishe z dvojnatime orlom, Ova zvizdom krasnom Davorijom. Pod njom tecse hladna voda Sava S jedne strane; z druge nagla Drava Med potoci na polju červenom Tercsi kuna s pruženim koljenom. Ovas’ dicsi josh s trimi glavami, 1 s červeno bjelimi kôstkami. Onu slide Kraishci vojaci, Ovu slave starinski junaci. K tomu vidi oruxje vojacsko, 1 za kolo orlidje junacsko: Handxar, sharu, gusle javorove, Koje slave hrabre Vitezove. Josh buzdovan, dude, tamburicu, Rog, dvojnjushu, malu sviralicu. Kad je ova Mile ugledao; Osuditi se dosta nemogao. Boxe sz veti ! kakva je to sjajnost ? Tu je skrita nekakva otajnost. Sve mi sada ngodnie biva, Neznám je li vidih, ili snivah?

Al to kriknu iz gorice Vila, Ter je Mili tiho govorila: „Dobro vidi Slavoevich Mile! Nisu nikakve privare bile. Lipo ti je danicsino lice, Josh je lipshe njejno dobro serdce; Koje ljubi sve stare Horvate, Serblje, Bosnu, Hercegovce brate. Ljubi ono drage josh Slavonce, Shtajerce i Krajnce, Gorotance; Jer su ovo brat j a od starine, Sini drage jedne domovine. Svi su ovo Horvatjani bili; Zdravi bili, rujno vince pili! Vekoslav Babukich. Iztinzko terszenye nashe za ztran Gozpoae Chta’/zev razumljivo piszati ne dopuscha nam gledech na pravopisz kakove premembe, y nove oblichaje vpelyivati ; kajti vendar vu dragoj domovini naahoj, kak vezem znano je, zvun nashega dersavzkoga Uiti provinczialzkoga uarechja takajshe ilirichko, kakoti vu Krajni, Slavonii, Dalmaczii, y vu vszeh dolnyeh ztrankah nahaja sze; y kajti Novim Horvatzke vu ove takaj ztranke prehadyale budu ; zato mi vszakotero bolyshe, y za nashu Danicsu prikladneshe piszmeno delo vu ilirichkom jeziku nam poszlano, rajshi z laztovitem szvojem pravopiszom, kak vre odzgor vchinili jeszmo, vandati hochemo; nego da szamovolyno prež privolyenya izteh piszczev nyihovoga pravopisza nachin z nashem zamenimo. Za zlehkotiti anda Chtavczem Horvatom illirichkoga narechja chtenve zpodobnozt nekojeh ilirichkeh zkupglasznikov z horvatzkemi priztavili jeszmo szledechem redom:

horvatzhi: ilirichki cz e eh cs d y dj 8У ffl 1у ij “У nj s X SZ 3 ty ch У _____ 1

LIZI IZ BANATA. se Od szladke odalen domovine, koju od m perve mladozti moje do danasz goruche Ivu- m bim, niti ljubiti, dok disbem, preztal ne bu- le dem, nikakveb radoztneh, у za premim do- g movinu moju koriztneh glaszov chuti mogel te neszem; salozt у tuga za me iztmzko Iju- n bechega ali pomochi nemoguchega rodo- ti lyubcza neizkazana! у vech duhom klo- d niti pochnem; ali Bog miloztivi, koj nista zahman ztvoril nije, hotel je, da sze n goruchoj selyi mojoj, od iztoga preblagoga a Boga vu szerdczu mojem gluboko zaszadye- r noj kuliko tuliko zadozta vchini; zato na- i pojil je vnoge druge [daj Bose vsze] otche- c vine moje szine neszamo z iztum seljum, Ј nego tulikajshe z prikladnoztjum, koji vzi- s rajuchi oztale europeanzke mudre у razszve- ] chene narode, a navlaztito bratju szvoju < Szlovencze, kak nezatrudyeno vu szlovztvu i narodnom poszluju, niti nikakve prechke ah izmishlyena nemoguchtva njih duhom kloniti puztiju; iztim takaj nachinom у roda szvoga horvatzkoga jezik obdelavati, у knjige na szvetlo davati trudiju sze; ■ o radozt neizmerna! • Y zaizto- kakvu radozt y prekoredno veszelje 11. Travna 1834 godine dusha moja chutila je, kada vu 1. delu Szerbzkog Letopisza iztoga leta hvale vredne trude domorodczev mojeh napiszane у pohvaljene chtel jeszem, ztem bolje, kada у to razmeti mogel szem, da vech Horvati у Novine vu szvojem jeziku imaju, [gde podam iz 3. dela zpomenutoga Letopisza bolje vpuc„en postanem, da zbog keszno у z velikem trudom zadobljenoga miloztivog ; dopuschenja zto pram od 1. proszncza 1835 leta na veliku moju у vszeh iztinzkelj roda szlavenzkoga lyubivelot radozt, izhajati pochele budu]; od radozti, koju izpiszati nemogućih, za nikakvo zemeljzko blago menjati ne bi hotel, niti szem szi mezta najti moguch bil, ar prepunjeno od radozti szerdoze vu njem sze vech zadersati ni je moglo, nego vszakomu chloveku szrechu szladkog roda mojega obznaniti у javno chiniti selel szem; kaj takaj mojem vu Banatu sivuchem Horvatom vchiniti prepuztil ni szem; kreljuti szem szi

selel, da bi onaj mah vu premilu domovmuk moju odleteti, у zemlju onu, na kojoj pervo| moje bitje zaďobil jeszem, izljubiti, j ztoplemi zahvalne radozti szuzami orosziti mo-P o-ucli bil. Niti szem moguch topla ehutetiva szerdeza mojega nemoehnem perom mojem izraziti, ar vishe sze miszliti, nego vu | takoveh okoliezah napiszati more, g e sze | i dusha najvekshe radozti, koja sze na ovem | kratkovremenitom szvetu doztignuti more, * naszladjuje. Ar kaj radoztneshega у zmiszliti sze more, kak kad rod szvoj k raszvechenju, nepreezenjenomu daru onomu, kojega vszi kak ztari, tak szada sivuchi mudri narodi № obosavaju, nagliti vidi. Kaszvechenje pako ztoji vu obdelavanju materinzkoga je- }zika, ovo pako vu izpelavanyu styla ihti |n piszanva naehina, koj za vsze Szlovencze je od Pesta do Czerne Gore sivuche ophmzki nazvati bi sze mogel; po kojem jezik nash i k onoj zvershenozti bi dozpel, da, koj vu - plodnozti у obilnozti rechih vre szada vnoge L druge nadvlada, у vu knjiseztvu z njimi r sze boriti bude mogel. > Zato miszli у namereuja mudroga у premilomurodu szvojemu zaizto , j onoga Horvata iz szerdeza odobravam, - » a Horvatom tak szvoj e, kak у vszeh drugeh i- Szlovencze v kuvige, ovem pako nashe, chn I- tati preporueha, da takvu vishe narechjah d vtemelyeni bi bili, da z vremenom jedna za ;1 vsze od Pesta do Morja sivuche Szlavjane ). Szlovnicza iliti Gramatika j jeden Rechnik a szlositi bi sze mogel ; kajti neogiblyiva po-- treboeha nasz primorava, da szlozno poszlun vanje, koje jedino nasz od ztrashne pogt > belji jezika у roda sze szvoga odreehi, iz- i u baviti moguehe je, ze vszum szilum popri- j ra memo. Vu tom anda velim, ako seljm i )d ozilj szvoj zadobiti miszliju, vszi Vucheni 70 [kojem ja mali, ali za szladkem rodom modi jem dushom y telom ginuehi domorodecz, u- priliku imajuehi govoriti bi sze podufal], di Horvati, Dalmatinczi, Blavonczi, Boshnyaki, o- Krajnozi, Korusczi, Stajerczi. Iztrianczi nek a- sze szlosiju, niti ih razlichnozt zakona od :aj ljubavi, koju szvojem zkuprodnem dusm ii- jeszu, naj ne odvraeha. г . äzi Metemtoga naj doztoju oproztiti, da ja

najszlabeshi, k tomu kakti nepoznan, iztinzki vendar domorodecz, Nyih na pravu lyubav, rodu szvojemu ochiveztno pokazanu zbudyavajuchi y chez Nyih oztale druge z darom lyubavi obdarene domorodcze moje z premudroga Doszitea Obra dovidia rechmi: Duha ne ugaszujte: nagovarjati mene oszegural jeszem, kajti ne ja, nego jedina gorucha lyubay y nevgaszlyiva selya mili rod moj vu szrechí videti iz iztinzkoga szerdcza mene na to giblye. Poka site, da y nam mati narava kakgoder drugem narodom jezik szvoj je dala, koj, da sze iz kakvoga kralyevztva izkoreni, niti Bog, niti izta narav ne potrebuje; zato vszaki narod bolye Bogu y szvetu milej she delo vchiniti hoche, ako zlobu, nepravdu, szvadyu, grabesh, bludnozt y lyudomorztvo iz med szebe iztrebiti terszil sze bude, tudye pako jezike vu miru da puzti, kajti vu vszakom jeziku vchinyena molitva Bogu je m ila. _ Kasite tulikajshe, da mi nash lepí Szlavjanzki jezik za nikakvoga na szvetu, a kamoli za kakovgoder novozkrojem, premeniti nechemo, niti, ako ztrashni rachun na onom szvetu izbegnuti selyimo, nemoremo. Klari 2. Liztopada 1884. n J Mr. h razlichnoga Mudrozti Gzvetja, negda po Pavlu Vitezovichu Zlatom Vitezu y Gz. Kr. Szvetlozti Vechniku zpravlyenoga: Kiti cz a 1, Bosanztvenoj vu oblazti Jeszu vszega szveta vlazti. Bog nasz ztvori, sivi, hrani, Od zla y od neszrech brani. Od nyega nam bud poohetek Szrechen bude da zvershetek. Koi dilovek z Bogom biva, Z tem chlovekom Bog prebiva, Chlovek, koj sze Boji, Y miloschi sze Bosjoj goji. Ni nad Bogom Grozpodara, Nad Czeszarom ni Glavara; Dajte Bogu, shto j’ nyegovo : A Czeszaru Czeszarovo,

Veksha zkerb je szad chloviku Za bogatztvo neg’ za dika. Najpervlye je sivom biti: Za bogatztvo pak zkerbiti: Ki ne zkuszi, ki ne vaga, Niti zna, nit ima blaga. Kada ludyak blago ima, Y z kapum y z glavara kima; A kojemu jezt potriba, Guzto zdisbe, plecba zgiba. Blago gradi ohazt, palacbe, Kuje, tupi, lomi macbe. Ni je bata zverhu zlata: Taj selezna tere vrata. Szreche, blaga nechu toga, Koje dano ni od Boga, Blasen, koga Bog dariva; On у njegov bogat biva. Ni ga, ki bi nerad bolje, Da mu prem у ni nevolje. Najveksbe szu blaga ztvari, Da za blago gdo ne mari.

Vos Narodu

Vu vozu naroda je szvora materinzki jezik; zprednya osz je vera ; a zadnja vereszia [credit]; zprednvi kótach i szu ufanje y lyubav ; zadnya kola pako marlyivozt y tergovina; szvornyak je domoszlavni zakon ili Konetituczia ; rudo je azloboschina. Zaprezi vucbenozt у viteštvo, у podaj vojke krepozti, neka tira napred ; szamo naj sze guztoput na zadnya kola ogleda, y pazi, da sze szvora nepretergne y da kotacbem mazila ne zmenyka, najbolje pako da sze rudo iz szvomyaka ne zpukne, y da vozczi z nyim ne pobegnu.

R. j Ул Dr. Ľyudetát G»y. Štampano pri Franji Suppanu

Vlastník i odgovorni urednik Klement Božič.

Tisak Dioničke tiskare,

3