Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 21

Рукопис је читак и добро сачуван.

Г. др. М. Стојков професор овдашње богословије обећао нам се, да ће коју више о њему проговорити.

Кад је »Летопис« 1825. донео животопис поп Петров, што га је написао његов син Михаило, у своје време припознати српски и мађарски песник и списатељ, а архимандрит шишатовачки и тадашњи администратор карлштатске епархије Лукијан Мушицки спевао му на смрт његову Оду, која је штампана на истом месту у »Летопису« у којој рече

HM OBO: »_, А инњи дЂБлателљ опит5 ницљ падљ внезапу Со Сербска пола изчезе На немже сЂалљ би, имЂи душу лбпу, ПотомкомЂ добрал етце.

Џетре Витковињ еств сеи. — — «;

мило нам је што смо и ми били у стању да му посветимо ово неколико редака и спомен му код данашњег нашег свештенства оживимо, а млађу браћу свештенике да упозоримо, да им за узор служи један поп Петар Витковић, а не којекакве проблематичне личности.

А поп Петру нека је слава и хвала !

< * *

Рекосмо да је у »Летопису« Ш. ч. за 1825. на стр. 17—25. описано страдање оца Петрова Јосифа пароха и проте јегарског.

Исто је страдање недавно из »ЈЛетописа« штампано било у једном нашем овостраном политичном листу.

Овде ћемо још и то навести, да је његово страдање изишло и у „збирци“ споменика будимског и пештанског архива“, што ју је уредио Гаврило Витковић (Ш. 130—138.)

Кад смо већ код ове работе, нека нам и описано страдање Јосифово у »Летопису«, написано 1825. од његова унука а сина поп Пе трова познатог мађарско-српског песника и књижевника Михаила, а и у »Збирци« биће да је од њега, — као доказ послужи, како човек мора бити обазрив и како не сме бити лаковеран и да поверује све што где наиђе написано или наштампано.

Исто је Јосифово страдање описано после 72 године од самог страдања, те није ни чудо, што је и до Михаила дошло друкчије него што се догодило.

По опису у »Летопису«, и »Збирци« с попЈосифом затворени су били и одведени у Будим у затвор Арсеније Јорговић, Дука Димић и Адам Ходжа Мосхополит.

Ну, из акта, ког ћемо овде цела навести види се, да је том приликом био интерниран у Будиму и владика бачки Висаријон Павловић, а затворен са Јосифом и јеромонах Јеврем и да оној тројици јегараца не беше онако презиме, него овако: Мартин Ђурковић иначе Дрсеније, Георгије Дука и Адам Киш.

А из њега се види и због шта су ослобођени били и кад су пуштени из затвора — по причању Михаилову они би били пуштени тек пред Духове, дочим су они још 17. фебруара 1753. пуштени били — и како су награђени били.

Сам акт, упућен на митрополита Павла Ненадовића гласи;