Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православзе карловачке митрополије 191

говоР

вршачког владике Јосифа Рајачића по објављеном у сабору своме

именовању за Архиепископа-Митрополита.

Ми смо у 10. бр. о, л. штампали неизговорен говор Рајачићев од 1842, (Овде ћемо да наведемо његов говор изговорен у дворани саборској 27. Септ, (9. Окт) 1842, по објављеном у сабору именовању његовом за Арх. Митрополита, Народни сабор од 1842. описан је у књижици: »Достопаматностђ у Јерархли карловачкои. ЕТеродкљњ-ти ФСобор> 1842, года. Посвећенђљ свимљ добрммљ смновима и дцерима Православне восточне цркве. Иждивенјемљ Г. Георгзла Кирјаковича граждљанина и купца Ново-садскогљђ

Н. Сад 1845. •

Писац се није потписао са својим правим именом, него је ставио: Милутин Богомољац. Међутим се зна да га је писао тадашњи парох Стејановачки а потоњи прота Митровачки Урош Милутиновић.

При опису седнице саборске од 27. Септ. (9. Окт.), у којој је ц. кр. комесар прогласио превишње решење којим се Рајачић именује за Арх. Митр., писац је само укратко навео садржај говора Рајачићева, рекавши у примедби: »Особито жалити имамо, да овом Словцу до руку наши доспети особено смиреномудрие високог Господина витие допустило ние.«

У патријарашкој библиотеци има два својеручно написана концепта Рајачићева од овог говора, и то у једном говори »о једнодушном сложном славнаго Народа согласију«, а у другом »о једнодушном веће части славног Народа посланика согласију.«

Види се дакле да се Рајачић надао једногласном избору, те пошто је видио да се није постигла једнодушност — први случај од 1708. —, изменуо је свој говор.

Ми ћемо овај други његов концепт навести.

Исти гласи:

Преосвјаштењејша Братие Господо Епископи! и Славниј Народниј Соборе! Браћо и Сограждани љубезњејшиј!

Превисоким мановением благоутробњејшаго и великоможњејшего Императора и Краља Нашегта Фердинанда |. са свију страна к народњему совјештанију о избору Пастиреначалника Вашега позвани, народњом у сердца Ваша уливеном вољом и власти снабдјена и у превној овој духовни Пастира Ваши столици законо собрани, Благодатију свјатаго и животворећега духа укрепљени подигосте по бољој части глас Ваш и спустисте на моју худост и мое недостоинство, человјека слабомоћна — и једва ко правленим једне јединствене Епархие — да камо ли цјеле Србско-Валахијске церкве довољна!!

Колико би другиј причину имао, о том једнодушном веће части сл. Народа посланика согласију, о толико великом и сваке благодарности достојном повјеренију, о тако знатном мали своји у Церкви учињени заслуга признанију, радовати