Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије — 299

акф ти помиловани бат и на страшномђљ седилци, милостиви в' царство небесное, неподатливиже в' огнљ вфанви поидутђ с' демони.“

Рајић је морао знати за ово „Поучение“, ну, и без њега је из свог катихизиса морао знати какав је то грех среброљубије.

И он — који је као калуђер свечано у цркви положио обет сиромаштва, и који је препостио већи део свога живста, давао је новац на облигације, и дочим је манастиру Ковиљу оставио само 400 фор. и 8350 фор. на добротворне цељи, породици је својој и посинку Петру оставио 5567 фор., а „зверовидни, сластопитливи, плотоугађајући“ митрополит Ђорђевић сазида својим трошком манастир Златицу, епископски двор у Вршцу и набави остало напред наведено.

И на Рајићу се самом осведочило: да не стоји спас једног народа и појединца у писаном катихизису, нео у науци Христовој и жЖивљењу по њој.

Рајић у место да је хвалио Бога, што му је дао разум и знање, да је у стању био одбранити своју цркву од умишљеног од владе уношења католичког учења у православну цркву; не стиђаше се да на своје архијереје баци љагу, која је и данас на њима, јер се и данас потрза како би наш народ по својим архијерејима примио римокатоличко учење, да не беше, „ученог“ Рајића.

Узмимо да је и истинита тврдња Рајићева, да нико од архијереја не знађаше Какав им је катихизис комесар 1774. донео на усвајање и да нико не знађаше од њих написати — поред постојећих руских катихизиса — сличан Рајићеву катихизису; — Рајић ни тада није смео да их због тога напада и омаловажава.

Рајић и у „закључењу“ своје „Историје катихизма“ не могаше, а да се не зажали на архијереје, а особито на митр. Видака, што му

не дадоше обећаних 600 фор. за састав катихизиса.

Тим пак својим жаљењем, показао је Рајић своју бугарску нарав — грамжљивост за новцем.

Та колико су и пре и после њега толики и толики дворјани и архимандрити написали како важних ствари, и нико се од њих не нађе да тражи за њих какву посебну награду, него се и не хвалише јавно да су они то и то написали.

Та колико је како важних преставака за време Рајачићево

| написао — саставио — један: Каћански, Грујић, Николајевић, Ан-

ђелић, — па нико се од њих јавно не похвали како је жоги 10 написао за патријарха или св. Синод, а камо ли да су још новчану награду тражили за свој рад поред свег тога, што не имадоше више од 200 — 400 круна годишње плате као дворјани, ада и не говоримо у Каквим становима живеше.

А тек како ситан Рајић изгледа спрам оних српских калуђера, који нам оставише руком написане томове — књиге —, те из смерности не ставише на њих ни свога имена!

Они се држаху учења Христова: што ти да десница, нек не зна левица!

Та није ли и еванђелист св. Лука из смерности прећутао да је он писац „Дела Апостолских !“