Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

292 __Архив за историју српске православне карловачке митрополије

Рајић на 37. стр. наведе, како је и послан превод Милорадовићева катихизиса двор одбио, те „преста даље потраживати (катихизис)“. Међутим по државном акту, ког добисмо од поменутог нашег унука, ког је исписао из бечке архиве, сасвим друкчије ствар стоји.

Исти акт гласи у скраћеном српском преводу:

К. К. Напе-Ној- п, Зјаабватећју, З!аафзгаћ, Мто 1484, ех 1778.

21. јунија 1773. заповеђено је грофу Колеру од Држ. Савета, да православне владике израде катихизис (11 Аег ЈапдезфНећеп Бргасће“) и да се такав катихизис штампа.

Колер му одговори да је покојни митрополит такав катихизис за употребу тривијалних школа саставио (ешттомеп) и на потврду поднео.

Зато пита Колер у колико има тај већ примљен (ђегенв ђе-

апсепећимеће) катихизис покојног митрополита да постоји, или, да ли да се можда по садржају превишњег билета сваком од православних владика израда једног таковог хришћ. уџбеника има нарочито заповедити; при чем ваља приметити, да се така једноличност (СЈејећ(бгпицекењ) наставе, која се хоће у школству нарочито да проведе,

на тај начин много теже може провести него једним примерком за

све тривијалне школе.

Када би пак остало при готовом катихетском саставу (ђегена уотћапдепеп КаћесћеНзећеп Ашњабе) покојног митрополита, то би Депутација, да испуни намеру В. Величанства, тај нацрт (Ешуи) пре тога уг. Дворској Канцеларији поднела, да њене примедбе о том чује, затим исти свим неунијатским владика предложила с налогом, да га у вулгарни или земаљски језик (ушшаге одег Гапдезвртасће), који се у њиховим дијецезама говори преведу и преводе њој пошаљу, да би после ревизије ради даље одредбе за штампање највишој потврди поднесене биле. Царска резолуција.

Тећ ђеспећицсе Фаз Ешгафеп под 156 ђеу Фет уогћапдепет Атшзабе Дез Меггоројбеп 71 ђејазвел. –

3: Ја 1768.

Не стоји дакле да послани катихизис од митр. Ђорђевића није био усвојен, — сад је само питање, да ли је Ђорђевић послао Милорадовићев или који други катихизис.

Исти је био усвојен, и тиме отпада причање Рајићево и о катихизису за време Ђорђевићево.

Причање Рајићево о 'катихизису под митр. Видаком 1774. већ

можемо контролисати, пошто смо ми у „Српском сиону“ за 1908. навели рад синодски од 1774. и 1775.

Ш. 145/7, ва кога је рекао: „Мојсије Рашковић син капетана петроварадинског Алексе, рођ. у Митровици 1749. У младости је учио науке у Џожуну, Липеском и Бечу. Од њега потиче — поменута — сјајна беседа коју је држао 1768. када се опраштао с пожунском школом.

Док је у Бечу бранио правице своје одличне породице, умре од сушице 1773.

Овај је младић био дивне меморије, оштра духа, познавао је лепо красне језике и јеврејски, био је начитан и дивно изображен. Његови одлични дарови наслућивали су смрт, чију горчину да ублажи и рану да исцели, царица је одредила за његову удову матер 100 златника и годишњу милостињу од 600 фор.“

· Да је у истини митр. Ђорђевић био онакав игнорант и чудовњак као што га је Рајић преставио; зар би он био мецена младом Рашковићу!

А коме је Рајић био мецена Он.је био мецена сиротану Петру — који је узео Рајићево превиме —, ком је оставио 4000 фор. и који се као трговац настанио у Пешта. Исти је Петар Рајић био међу онима, који су установили Српску Матицу.