Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке. митрополије 55

Како је управо дошло до овога, тачно се не зна, јер као што нас меродавни уверавају, у Архиви народно-митрополијској нема синодског акта о избору Никанорову за епископа посвећења.

Сам пак Никанор у својој „Автобиографији“ Карловци 1907. 115. и даље о томе рече: „— — Тај мој говор изговорен у првој седници народног сабора — 21. Марта 1861. — примљен је био и од конгреса и ц. кр. повереника (генерала барона Филиповића) врло

добро. — Тај мој говор имао је по мене последица, којима се нисмо надали ни ја ни патријарх. Он ми је метнуо те исте године архијерејску митру на главу, на којој би била остала без њега на увек црна камилавка — —.“

„После тог конгреса пише повереник конгрески из Беча патријарху, да Шмерлингова влада жели учинити што год арх. Грујићу, који је говорио онако слободно и срчано на конгресу, и пита га, не би ли се могао посветити за епископа без дијецезе, почем сад нема ни једне упразњене. Патријарх ме дозове одмах к себи и упита ме, јесам ли говорио ја што год с Филиповићем о том. Ја му кажем, да нисам, него ме је питао, зашто нисам постао 1859. епископ горњо-карловачки; а ја сам му одговорио зато, што је јавио Коронини у име владе Синоду, да мене влада не ће предложити ни сад нити икада Њ. В. на потврду. Добро, а ти иди па напиши на Њ. В., да сам ја навршио педесетогодишњицу свештеничке службе своје, и да желим свечано благодарити Богу о Духовима на тој милости његовој, а почем сам већ остарио и јако ослабео, да ми дозволи поставити у Карловцима једног посвећеног епископа, који ће бити мој Ексарх, и да ме опуномоћи, да посветим тебе за то звање. — Ја тако и учиним и молбеница се отправи цару. Шмерлинг јави патријарху, да ће примити предлог његов — и тек пред Духове стигне отпис од Шмерлинга, да је дозволило Њ. В, да се постави један посвећени епископ у Карловци и да се опуномоћава патријарх да за то звање посвети крушедолског архимандрита Грујића — — —.“ «

Како су се понашали том приликом високопреосвећена г. г. епископи, види се из даљег причања Никанорова (стр. 117—119.).

Да л' је баш и у истини текла тако ствар Никанорова посвећења, за данас се још не може изрећи прави суд.

Једна пак околност наводи нас да у његово причање посумњамо, а та је ова.

16. (28.) Априла исте 1861. писао је патријарх Рајачић опширно писмо грофу Рехбергу, министру аустријском извањских послова.

Исто смо писмо ми у српском преводу штампали у београдском „Делу“ (В. бр. 381. наше „Библијографије“).

Да л' је исто писмо, написао сам патријарх Јосиф или му га је написао Никанор, не зна се.

Ну, како је у то време патријарх Јосиф био и сувише слаб, биће, да је он Никанору казао главне своје мисли, а овај је по њима написао га.

__У њему патријарх Јосиф рече и ово: „— Ово су узроци због Којих се под турском влашћу пиштећи моји једноверници Богу и Цару аустријском обраћају и моле, да се ослободе омражене владе,